Уз осигурање од комерцијалних и некомерцијалних ризика, фонд извозницима оставља да брину о томе како ће произвести робу и наћи купца

Димитрије Стаменовић

Кад се говори о пласману домаћих производа у свет и о томе да би морао да буде већи, најчешће се не размишља о ризицима са којима се извозници сусрећу кад треба наплатити продату и испоручену робу. Није реч само о неуредним платишама, којих има свуда у свету, већ неретко и о немогућности да се било шта инкасира. Ту је заиста драгоцена помоћ Фонда за осигурање и финансирање спољнотрговинских послова – SMECA, чији је фокус управо на процени и преузимању комерцијалних и некомерцијалних ризика. Тиме се на најбољи могући начин помаже извозницима, поготову онима који излазе на нова тржишта – истиче у разговору за Економетар Димитрије Стаменовић, директор овог фонда.

– Преко нас они могу да провере какво је тржиште на које излазе, какви су њихови клијенти, на који начин могу да сарађују са њима. И да им онда фонд, преко система осигурања или факторинга као начина финансирања, омогући да са врло мало ризика или без ризика, наступају на тим тржиштима, да не брину о наплати већ само о томе како ће произвести робу и како је продати.

Име

Наша скраћеница у називу SMECA значи – Serbia and Montenegro Export Credit Agency. И одмах да кажем да то није назив непостојеће државе, већ значи да ове две републике партиципирају у фонду – Србија са 91,7 а Црна Гора са 8,3 одсто. Оне су унеле као капитал средства по основу кредита Светске банке од 11,5 милиона долара и донације Владе Италије од око 10 милиона евра. Остала средства на која се рачунало, а требало је да стигну преко билатералних и мултилатералних донација, до данас нису обезбеђена. Фонду је потребна докапитализација – каже Димитрије Стаменовић, подсећајући да је према пројекту, фонд требало да има 31,5 милиона долара почетног капитала.

Планови

– Уколико фонд буде развијао послове осигурања и до 2010. године достигне планираних пет милиона евра премије и покуша да смањи ниво изношења ризика у реосигурање, уз улазак у осигурање домаћих кредита, минимални капитал би морао да достигне 20 милиона евра. То је и процена Светске банке – каже Стаменовић.

Наравно, процена ризика укључује и претходну процену – да ли треба уопште радити са неком иностраном фирмом. А то је наша услуга коју можемо да понудимо неком извознику, независно од тога да ли ће ући у пословну сарадњу са нама. Они могу да добију податке о својим будућим партнерима и можда дужницима кад год им је то потребно. Али ми увек кажемо да, ма колико деловало да је неки купац добар, постоји ризик да се нешто непредвиђено деси што би могло да га онемогући да уредно изврши своју обавезу.

– Послови осигурања од ризика, заједно са пословима гаранција, чине преко 90 одсто нашег портфеља. Како и послови факторинга, односно продаје или преноса потраживања неког извозника на фонд, у својој суштини имају процену ризика, може се рећи да наш ангажман у потпуности почива на пословима осигурања. Дајемо и гаранције за увоз машина неопходних за производњу робе за извоз или извођење радова у иностранству. Кад је реч о финансирању обртног капитала, фонд депонује код пословних банака средства која служе као обезбеђење у случају неуредног враћања кредита или даје пословним банкама гаранције за такве случајеве.

Опширније у штампаном издању