Рационализацијом рада и смањењем непотребне и неквалитетне потрошње, расходна страна буџета могла би се смањити за око петину, што би омогућило мање порезе који оптерећују доходак запослених
– Инфлација која се сада ‘’књижи’’ у Србији, највиша је у Европи. Она је осетно изнад оне коју региструју земље нашег окружења. Неколико чинилаца делује паралелно на раст цена. Пре свега, тржишни систем није дограђен до краја. Бројни монополи (комуналије, електрична енергија, превоз) не дозвољавају размах конкурентске понуде, услед чега се извори алтернативне понуде робе и услуга не могу ни активирати. Посебно су јаки државни монополи, а промене су на том подручју веома успорене и без ентузијазма.
Карактеристичан проблем јесте предимензионирана државна потрошња, у односу на квалитет и обим услуга које држава и јавне организације пружају. Ми смо ту још на почетку. Моја је оцена да бисмо могли рационализацијом рада и смањењем непотребне и неквалитетне потрошње смањити расходну страну буџета за око петину. Тиме би се омогућило смањење пореских стопа које непосредно оптерећују доходак запослених. У одговарајућем проценту би се снизиле и цене произвођача.
Међутим, без темељних промена у структури наше привреде све би било узалуд. Дефиниција структурних промена једноставна је и обухвата два корака: затворити нерентабилна предузећа и подстаћи отварање нових производних јединица које по понуди и асортиману робе, трошковима, величини серија, дизајну итд. могу изићи на међународно тржиште и на њему остваривати профит, оцењује у интервјуу за Економетар др Давор Савин, професор на Факултету за економију, финансије и администрацију и научни сарадник Економског института.
Каква је Ваша процена, да ли ће висока инфлација и догодине бити наш проблем, односно које су ту могуће опције?
– У следећој години ће, мање-више, остати присутни фактори инфлације који су и у 2006. потискивали цене навише. Уз један додатни чинилац, а то је експанзивна фискална политика кроз реализацију Националног инвестиционог програма. Он је започет у овој години али инфлаторни ефекти ће се показати касније.
Зачаран круг
– Да Народна банка Србије није интервенисала на тржишту, односно да није стерилизовала део укупног девизног прилива, динар би био још јачи у односу на евро. Проблем је у томе што је таква операција скупа. Каматне стопе НБС, које она одобрава на своје вредносне папире којима откупљује динаре и повлачи их са тржишта, осетно су више од камате коју добија за своја средства резерви пласирана на иностраном финансијском тржишту. Штавише, да би стимулисала економске и финансијске субјекте да купе њене хартије у еквиваленту целокупног или претежног повећања девизних резерви (и тако у потпуности елиминише инфлаторни ефекат повећане количине новца), централна банка мора бити спремна да понуди изузетно високу камату. Више каматне стопе, са своје стране, још више подстичу прилив иностраних кредита. На тај начин се активира карактеристичан зачарани круг, који није могућно пресећи све док разлика између домаћих и иностраних каматних стопа омогућава банкама профитабилну зараду – каже др Савин.
Предвиђено повећање инвестиција обухвата значајна средства намењена инфраструктури. То је са становишта развоја корисно и пожељно, међутим, инфраструктурни пројекти претпостављају дужи временски период од почетка изградње до тренутка када почињу да остварују приход. За то време они ангажују значајна обртна средства, што имплицира раст кредита и новчане масе. А све то не представља амбијент за умирење цена и захтеваће од централне банке оштрије мере да досегне постављени циљ у погледу висине инфлације: до осам одсто на годишњем нивоу у 2007. години. С обзиром на то да је основни инструмент централне банке каматна стопа, треба рачунати да ће ова морати да се повећа како би се остварио најављени антиинфлациони циљ.
Какве су све последице високих каматних стопа?
– Управо је висока каматна стопа, виша него у другим земљама, кључни чинилац којим се привлаче кредити из иностранства и репласирају у домаћем финансијском простору. Тиме се истовремено повећава и понуда девизних средстава и непосредно доприноси расту курса динара. Дакле, експанзивна фискална политика се показује као чинилац са непосредним и посредним деловањем који ће се у предстојећем раздобљу манифестовати у правцу раста цена.
Свему поменутом ваља додати и то да више каматне стопе поскупљују кредите, чиме су погођена нарочито мала и средња предузећа која, по правилу, не располажу сопственом акумулацијом неопходном за технолошку модернизацију и развијање извозног пласмана. Значи, један канал економског развоја ће бити редуциран или чак у потпуности елиминисан.
Стабилизацијски сценарио садржи једну уграђену асиметричност. Наиме, уколико дође до повећања регулисаних цена, тј. по основу нетржишних чинилаца, централна банка ће морати да реагује повећањем каматне стопе на репо операције које делују на смањење тражње на целокупном тржишту. Тај задатак монетарна политика тешко може да преузме на себе када је учешће контролисаних цена у њиховој структури високо, а фискална политика следи експанзивну путању.
Курс се тржишно формира
Често се могу чути замерке на садашњу политику девизног курса и прецењеног динара. Ваш став о томе?
– Наш валутни режим је тзв. контролисано пливање. То значи да курс евра одређује однос између агрегатне понуде и тражње за њим. Отуда је бесмислено говорити како је курс сада „превисок“. У систему какав смо изабрали, он је управо онолики колико га одређује тржиште, с тим да централна банка интервенише када притисак, било понуде било тражње, натера курс преко оквира који се у датим макроекономским приликама оцењује као толерантан, односно прихватљив. Тако је почетком јула Народна банка Србије интервенисала са преко 12 милиона евра, и то само у једном дану, да би курс задржала око жељене границе. Такве интервенције умањују притисак апресијације, међутим прилив свежег девизног капитала је био релативно већи од обима тих интервенција и курс динара је наставио да расте, додуше уз осцилације.
Сам по себи, прилив иностраних средстава не мора да значи добродошли додатак домаћој акумулацији. Зашто? Треба разликовати капитал који улази у национални економски простор у реалном облику (опрема, технологија, инпутски материјали) и онај који пристиже у облику ликвидне активе, односно новца. У оба случаја ће се у капиталном делу платног биланса регистровати идентичне промене, али када је прилив у новчаном облику долази до накнадних монетарних и платнобилансних ефеката који у случају прилива капитала у реалном облику изостају.
Реални прилив капитала непосредно повећава расположиви бруто домаћи производ за расподелу, односно за вредност тог прилива се може увећати агрегатна домаћа потрошња. У случају прилива капитала у ликвидном облику, који нас овде занима, до повећања потрошње долази за онај део девизног прилива који се конвертује у динаре и на тржишту се јавља као додатна куповна моћ. Новац који је стерилизован, односно усмерен у девизне резерве не увећава куповну моћ све док резерве остану деактивиране.
Шта се ту може очекивати, с обзиром на велики прилив девиза?
– У Србији је нето прилив девиза по различитим основама у протеклим месецима ове године био висок. Понуду стварају инострани кредити, приватизација производних фондова и друге домаће активе, те дознаке наших радника. У истом смеру делују и директне стране инвестиције. Већ у првих пет месеци у земљу је по тим основама ушла 2,1 милијарда евра. Од тога, око 1,2 милијарде евра представља задуживање у иностранству.
Осцилација капитала
Што се привреда Србије буде више интегрисала у тржишта земаља Европске уније и развијенијих земаља транзиције, суочаваће се са већим осцилацијама у кретању капитала. Тиме се отвара питање како ефикасно контролисати таква финансијска кретања, односно спречити њихово превелико одступање, које може пореметити краткорочно успостављене курсне односе. Искуство других земаља сугерише да смањење краткорочних капиталних прилива или одлива, може бити поуздан начин да се умире капиталски токови у домаћем финансијском простору. Разуме се, није циљ елиминисати краткорочни капитал, тим пре што се њиме побољшава ликвидност на новчаном тржишту, него једино спречити његово неконтролисано кретање по линији шпекулативних интереса, оцењује др Давор Савин.
У преосталим месецима ове године влада рачуна са новим директним инвестицијама, тако да би њихов износ у целој години био око 3,5 милијарди долара. То значи да ће један значајан чинилац понуде девиза и убудуће остати активан. Стога треба рачунати да евро неће поскупљивати – динар је тај чија ће цена расти.
Понуда девиза је већа од износа спољнотрговинског дефицита, што значи да имамо вишак евра на располагању. Дакле, при већој понуди девизних средстава него што је формирана тражња за њима у текућем раздобљу, цена евра, изражена у динарима, снижена је.
Камате су доста високе. Које би све нежељене последице могао донети њихов даљи раст?
– Повишење каматне стопе без ограничавања финансијских прилива из иностранства, могло би додатно подстаћи уливање капитала и то нарочито шпекулативног, јер ће снижењем инфлације, када се тај циљ досегне, реалне каматне стопе постати више. Имали бисмо парадоксалну ситуацију – рестриктивна монетарна политика доприноси растућој вредности курса динара и успоравању производње. Опортунитетни трошкови таквог распореда ствари били би за националну привреду изразито неповољни: апресијација курса, трошкови повлачења новца створеног монетизацијом резерви, угрожена контрола монетарних агрегата. Осим тога, за једну до две године стање вредносних папира Народне банке Србије толико би се повећало да би плаћање камате на те хартије онемогућило ефикасан надзор над новчаном масом. Једино ако би у том раздобљу јавни сектор остварио вишак над текућим расходима, било би могућно смањити примарни новац у истом еквиваленту и обезбедити да новчана експанзија не поткопа антиинфлациони циљ НБС.
Шта бисте поручили извозницима који се жале да имају губитке због овакве политике курса?
– Извозници не могу више да рачунају на подстицаје преко курса. Роба коју упућујемо на инострано тржиште мора постати конкурентна не само у погледу цене већ и у погледу квалитета, дизајна, атрактивности и слично. Не постоји нити један разлог зашто би се депресирао курс динара, да би извоз добио додатни подстицај када прилив девиза осетно надмашује тражњу. Осим тога, изабрали смо тржишно формирање курса, дакле динар ће бити „скуп“ или „јефтин“ у зависности колико се евра нуди, односно динара за њих мења. Можемо да изаберемо и другачији режим – сталног клизања курса наниже. Међутим, тиме се не би осетније утицало на раст нашег извоза, осим на кратак рок, док инфлација не поништи ефекте јефтинијег динара. Режим сталног клизања курса је најбољи начин да се и даље одржава неадекватна и неефикасна структура извозне понуде, а тиме и производње и запослености. Тиме се истовремено чувају положаји некомпетентних менаџера неспособних да изведу промене које захтева глобализовано тржиште, а што су све земље централне Европе у транзицији већ одавно извеле.
Већина извозника не мисли тако?
– Претпоставимо, за тренутак, да неко извозно предузеће, или извозна привреда у целини, у раздобљу у којем је динар апресирао, успе да повећа своју продуктивност у истоветном проценту (бољом организацијом посла, приљежнијим радом, ефикаснијом опремом). Ефекат скупљег динара, односно јефтинијег евра (што сада многи извозници подвргавају критици), у том би случају био поништен и то при постојећим, дакле непромењеним, ценама. Разуме се, свако предузеће не располаже ни кадровима, ни капиталном опремом да овакву операцију изведе, а нарочито не у кратком року. Међутим, апострофирам ову тезу да бих истакао потребу промена у реалном сегменту привреде, где није више могућно продужавати извоз са застарелом структуром, старим радним навикама и примитивном пословном политиком те, притом, захтевати да промена курса уради оно што представља задатак руководства на нивоу предузећа.
Неопходан бржи привредни раст
Својевремено сте рекли да је веома важно подићи стопу економског раста на вишу раван. То је важно, поред осталог, и због тога да би се смањио јаз у односу на земље централне Европе. Докле је у томе стигла Србија?
– Да би смањиле постојећи јаз у нивоу развијености и животног стандарда у односу на ЕУ, земље у транзицији централне Европе морале су да осигурају вишу стопу раста бруто домаћег производа од оне у Европској унији (то је тзв. процес реалне конвергенције). У ту сврху је било потребно обезбедити константно повећање продуктивности засновано на улагањима у модерну технологију и ефикасне методе управљања. Међутим, продуктивност не расте истим темпом у разменском сектору, тј. у гранама које раде за извоз, где је конкуренција стално присутна, и у гранама које производе за домаће тржиште, а које укључује и услуге (у којима је раст продуктивности успорен и где практично нема иностране конкуренције, осим у банкарству и осигурању). Повећана продуктивност у разменском сектору редуцира трошкове по јединици остварене производње (што је еквивалентно реалној апресијацији курса и то у истом проценту). Овај ефекат не постоји у не-разменском сектору у којем је раст продуктивности незнатан и у којем се повећање трошкова пословања “несметано” уграђује у финалну цену производа управо стога што нема конкуренције. Захваљујући порасту продуктивности у разменском сектору раст плата у овом сектору је бржи него у не-разменском.
Слична искуства
– Све земље у транзицији централне и источне Европе су у протеклих 16 година регистровале реалну апресијацију својих валута. Апресијација курса националних валута тих земаља је регистрована не само билатерално, у односу према евру (раније према немачкој марки) него и према корпи других валута посредством којих се одвија њихова спољнотрговинска размена.
Стопа апресијације се разликовала од земље до земље. Тако су Мађарска, Словачка и Словенија у раздобљу 1991 – 2002. повећале реалну ефективну вредност својих валута између 30 и 50 одсто према немачкој марки, односно евру, док су Чешка, Пољска и Румунија апресирале за око 80 одсто. Највишу стопу реалне апресијације забележиле су три балтичке државе у транзицији, где је реални пораст вредности њихових националних валута у поменутом раздобљу износио између 500 и 600 одсто.
Апресијација курса валута земаља централне Европе била је нарочито убрзана у првим годинама транзицијског процеса. Постепеном номиналном и реалном конвергенцијом са земљама Европске уније, динамика раста реалне вредности националних валута је јењавала, подсећа др Савин.
Међутим, накнадно долази до прилагођавања плата у секторима који нису остварили повећање продуктивности, услед демонстрацијског ефекта, што се касније показује у порасту инфлације. Ово стога што је увећање плата, које не “покрива” увећана продуктивност, морало бити амортизовано делимично или у потпуности вишим ценама. То објашњава зашто су све земље у транзицији на почетку процеса структурних промена регистровале раст цена, али који је већ у размаку две до четири године био сузбијен.
Колико Србија заостаје?
– Србија ће морати да на бази веће продуктивности обезбеди услове за бржи привредни раст. Наше досадашње заостајање је огромно. Да би Србија достигла просек бруто друштвеног производа по становнику у земљама Европске уније, наш бруто домаћи производ би морао да расте по стопи од око пет процената непрекидно из године у годину, наредних 25 година. А то је гигантски задатак који тражи свеукупно прилагођавање привреде и друштва, политике и социјале, за шта, мислим, још нисмо припремљени. Било која стопа испод тога продужава време потребно да се приближимо стандарду развијених индустријских земаља. То је, истовремено, разлог зашто је потребно убрзати реформе. Србија не сме и не треба да остане на зачељу Европе, већ и због тога што њени људски и материјални потенцијали омогућавају да досегнемо и, чак, престигнемо оно што су земље централне Европе већ постигле.
Катарина Секулић
