Иако траје годинама, уз више продужетака, досад је приватизовано свега 65 одсто предузећа која морају проћи својинске промене, и то без јавног сектора, где још нема ни јасног концепта а ни рокова приватизације

др Данило Шуковић

Укупни резултати приватизације су веома мршави и то је наш главни економски проблем из кога проистичу и многи други. Мало се зна да је досад приватизовано свега 65 одсто оног што мора проћи кроз својинске промене, иако су рокови више пута продужавани. Данас приватна својина ствара негде око 55 одсто бруто друштвеног производа (БДП), што је веома ниско у поређењу са Бугарском или Румунијом. Посебан проблем је то што је остало неприватизовано око хиљаду друштвених предузећа која су у јако лошем стању и поред тога што су нека прошла кроз програм преструктурисања, који је углавном био неуспешан. Колики је то проблем казује и податак да су припреме за приватизацију 70 друштвених предузећа коштала Србију последњих година осам милијарди евра, што по основу отпуста дуга, што субвенција. Или, конкретније, седам милијарди евра је „тежио“ отпис дугова која су ова предузећа имала према држави и другим институцијама, а око једну милијарду евра су субвенције које су се улиле у њих. А од продаје половине ових фирми приходовало се свега око 400 милиона долара. Кад је реч о темпу приватизације, треба имати у виду да је остао неприватизован и цео јавни сектор – каже у интервјуу за Економетар проф. др Данило Шуковић, директор Центра за економска истраживања Института друштвених наука.

– Оваква предузећа је и најтеже приватизовати јер многа од њих таворе, а Србија није атрактивна за улагања због познатих разлога. Зато ће њихов велики део морати да иде у приватизацију кроз стечај, што није трагично. Ако неко иде у стечај то не значи да ће пропасти, већ да ће се у том поступку видети шта је од тог предузећа здраво и може да опстане, а шта није. Међутим, проблем је у томе што се Закон о стечају, који је модернији и бољи од оног старог, не спроводи а раније започети стечајеви трају предуго, што разара супстанцу фирми.

Јавна предузећа

Екстремно сиромаштво

– Данас једна шестина светске популације живи у екстремном сиромаштву, са мање од једног долара дневно. Зато се поставља питање – зашто их глобализација не извуче из сиромаштва? Проблем је делимично у томе што сиромашни људи настоје да остану изван глобализације. Тако, рецимо, сиромашни земљорадници из Мексика никада нису продавали своје производе. Сиромашни сељаци из Етиопије су опет само нето купци хране, док се у Субсахарској Африци извозе само непрерађени пољопривредни производи. Насупрот оваквим губитницима, има и сиромашних добитника. То су, пре свега, они који раде у извозно конкурентним секторима привреде, или у компанијама у које притичу стране инвестиције. Ово је посебно карактеристично за Кину и Индију где је значајно смањено сиромаштво, подсећа др Шуковић.

– То је посебан и неспорно велики проблем пошто ту приватизација не само да није орочена, него не постоји ни концепција, ни визија о томе како и у којој мери то учинити. Не чуди отуд што о томе постоје веома различита мишљења. Има оних који мисле да цео јавни сектор не треба приватизовати што је, по мом мишљењу, нонсенс, до оних који су за само делимичну приватизацију, кроз пакете од рецимо 20 или 30 одсто. Ту се одмах поставља питање који ће инвеститор доћи и купити мањински пакет, кад не може да утиче на пословну политику. Јер, сви потенцијални купци желе да имају најмање 51 одсто акција.

Опширније у штампаном издању