Истина је да реформе траже одрицања, али грађанима је доста одрицања ради „светлије будућности”, нарочито када политичари, који највише позивају на стрпљење и трпљење, пред њиховим очима гомилају богатства вредна десетине и стотине милиона евра

Данијел Цвијетићанин

Кад год се постави питање о пређеном реформском путу, сетим се одговора Чудне Мачке Алиси (у Земљи чуда): „Ако ти је свеједно куда си пошла, сваки пут је добар.” Зато мислим да је боље поставити другачије питање: како замишљамо циљ реформског пута Србије? Да ли видимо Србију будућности као Данску и Швајцарску, или као Колумбију и Боливију? Све су те земље већ одавно у капитализму, куда и нас, несумњиво, води транзициона стаза. Али није свеједно куда ћeмо стићи.

Овако је, помало неуобичајено и метафорично, одговорио проф. др Данијел Цвјетићанин, ректор БК Универзитета, на наше питање о томе где се Србија данас налази на свом реформском путу. Да ли је прешла његов већи део и како се оно што је урађено може оценити?

Како подсећа др Цвјетићанин, већина економиста ће се сложити у оцени да данас Србија „једе своју будућност”:

Како нас виде

– Бојим се да је још важније како САД и Европска унија виде завршетак нашег реформског пута. Ако нас они, на крају тог пута замишљају као државу са слабим правним поретком, са огромним социјалним разликама, државу у којој царују насиље, корупција, дрога и криминал, онда сам скоро уверен да ће „уз малу помоћ пријатеља” из земље, успети да направе такву Србију. Јер, на неким подручјима, то им је већ пошло за руком, без велике муке. Креатори деструкције су, нажалост, данас веома успешни на светској сцени – каже др Цвјетићанин.

– И ма колико да то многима прија у овом тренутку, чињеница је да нам та „поједена” будућност неизбежно хрли у сусрет. Зато о развоју треба највише мислити сада, док Србија „плива” у новцу. Страх ме је да ће у будућности бити великих проблема. Неће више бити државног и друштвеног капитала за продају, а питање је да ли ће кредити иностраних банака бити тако лако доступни. Многи ће се тада с горчином сетити флоскула о „реформском путу”, који није резултирао привредним развојем. Слаба је утеха што ће неки задовољно трљати руке, весели што је њихову причу наивни народ, поново „прогутао”. Већина грађана Србије трпеће тешке последице данашњег расипништва.

Опширније у штампаном издању