Има предузећа која би се пре стечаја могла понудити запосленима или директорима. Не мора се увек инсистирати на спољном купцу, ако у фирми има заинтересованих да је преузму.

др Божидар Церовић

То је свакако боље него стечај и боље од случајног купца који и не зна шта би са фирмом. Нема дилеме да су по многим перформансама приватизована предузећа боља од друштвених која су, по правилу, на зачељу сваког облика успешности. То су потврдила и најновија истраживања која смо радили у оквиру једног пројекта о приватизацији. Она су још једном “оверила” и оно што је виђено у другим земљама у транзицији – да су страни власници и најбољи власници. Тако су и код нас фирме које су купили странци највише напредовале јер је ту обављено озбиљније реструктурисање, ту има добрих производних програма и, што је посебно важно, отворила су им се страна тржишта за већи пласман производа. Отуд су таква предузећа најбоља према расту продаје. Следе предузећа која су купили домаћи аутсајдери, док су најмањи раст остварила она која су интерно приватизована. Истина, инсајдерски приватизоване фирме активније су у смањивању превелике запослености у поређењу са локалним аутсајдерима.

Истовремено, показало се да Србија нема неку одређену државу као искључивог стратешког партнера. Јер, сваке године се одигра нека велика приватизација, или две до три. И онда се појављују две, три земље са великим уделом капитала, зависно од тога где се налази централа предузећа које купује домаћу фирму. Тако се сваке године мења главни инвеститор. Једино имамо стабилно учешће Словеније и Хрватске које заједно, десетак посто сваке године, учествују у приватизацији домаћих фирми. То је врло занимљиво јер се може рећи да су то стратешки инвеститори заинтересовани за ово тржиште и показује њихово константно учешће, премда није велико јер је реч о малим земљама – објашњава у интервјуу за Економетар др Божидар Церовић, професор Економског факултета и председник Научног друштва економиста.

Још доста посла

Ако се пође од тога да догодине треба да се оконча приватизација друштвених предузећа, добро би било да смо сада у некој завршници. Са тог становишта, докле смо стигли?

Ако се погледа шта још треба приватизовати, није тешко закључити да смо далеко од завршнице. Отуд је крајње оптимистичка свака оцена да ће се догодине завршити приватизација, чак и оног дела на који се најчешће мисли. Подсетићу само да треба обавити приватизацију “преосталих” предузећа, што неће ићи лако јер ће највећи број морати да прође кроз стечај. Тек остаје да се обави приватизација јавних предузећа, а ту ни основни концепт није озбиљније дефинисан. Нисмо обавили ни при ватизацију још једног важног сегмента – земљишта. Заправо, ту немамо ни сасвим јасну ситуацију како ће изгледати и до које мере ће ићи. А када је реч о пољопривредном земљишту, по ономе што смо досад видели, не може се баш дати позитивна оцена јер је реч о једном прилично неорганизованом процесу.