Производња и извоз цвећа су озбиљни и тешки послови иза којих чврсто мора да стане држава – каже Александар Павловић, директор Гарден центра

Ако се којим случајем или, пак, намером нађете у београдском Гарден центру, сва чула ће вам рећи да сте се обрели у некаквом рајском врту. Раскошне боје хиљада цветова, жубор воде, тиха музика, живот који буја на све стране чине оазу лепоте која никога не оставља равнодушним. Међутим, прича о њеном почетку није нимало рајска већ, напротив, врло мукотрпна, примерена времену и окружењу у којем је настала.

Оно што су данас на Видиковцу и у Земуну јединствене цветне оазе Београда, имало је прапочетак давне 1989. године као предузеће породице Павловић, под нимало поетичним називом “Енергокомерц”. Алма и Миомир Павловић, не бирајући посао у турбулентним временима, у породичној кући у Земуну покренули су фирму којој је први пословни потез био увоз арпаџика.

Подсећања ради, било је то време када је наша (ондашња) земља, Југославија, била произвођач цвећа од респекта, али и велики увозник за тржиште на којем се неговала традиција цветне естетике.

Нови темељи

Недуго затим, околности су се промениле. На врата су закуцале санкције и све је постало много сложеније. Чак и за увоз нежних садница и луковица Павловићи су морали да траже дозволе Унпрофора, да се сналазе како знају и умеју не би ли одржали цвећарску професију.

Да су тада поклекнули, а било је много искушења, од великог посла какав је данас оличен у Гарден центру, тешко да би ичега било. Прилика да се пође даље указала се на Видиковцу, где је инсталиран стари руски стакленик. Јесте да је прокишњавао и да је било тешко да се загреје, али је постао добар путоказ како ваља даље делати.

Перспектива

Пољопривреда се у развијеном свету, каже Павловић, више не везује за појам руралног, већ за озбиљну индустрију која има сјајну будућност. Њу треба посматрати као веома професионалну делатност у којој ће примат имати висок квалитет уз смањивање трошкова производње.
Тржиште, нарочито пробирљиво западно, не прихвата било какву робу, што би и нама требало да буде путоказ за успешну комерцијализацију ове привредне делатности са све већом и дугорочнијом перспективом.

– Када је 2003. године расписан тендер за пројекат савременог центра за промет цвећа, видели смо прилику за нас. Донацијом холандске владине агенције Сентер и кредитом Фонда за развој Србије успели смо да наш посао поставимо на нове темеље. Изградили смо најсавременији стакленик на Балкану од 1.700 квадратних метара и пословну зграду од 400 квадрата – каже дипломирани економиста Александар Павловић, млади директор Гарден центра, уз носталгично подсећање на почетке у породичној кући баке и деде.

Велики избор

У здању од лексана, безбедније и савременије верзије стакла која штеди енергију, створени су добри услови за понуду која одговара једној метрополи. У спољашњем делу Гарден центра изложен је вртни и дендро материјал, луковице, расади, семе траве, супстрати, ђубриво и земља. Светла хала нуди небројено врста собних биљака, цветнице, кактусе, декоративне посуде, алат, тзв. водени програм за заливање. Посебан одељак галантерије празник је за очи. Ту се може наћи суво и свилено цвеће, сезонске поставке цветних аранжмана. Мала цвећара је место где се купује резано цвеће, а у аранжерници композиције од сувог. Посетиоцима је на располагању и мали пет-шоп, као и пријатна посластичарница између водених зидова.

– Отварање Гарден центра у Земуну део је пројекта ширења малопродајне мреже – каже Александар Павловић. – Он је концепцијски постављен нешто другачије од овог на Видиковцу и намењен је искључиво малопродаји, мада је асортиман понуде истоветан у оба објекта.

Павловић истиче веома добру сарадњу са домаћим расадничарима који нуде заиста квалитетну робу. Међутим, да би се достигао ниво Холандије, традиционално највећег произвођача и извозника цвећа, требаће још много знања, примене науке, улагања.

Скупа производња

– Врхунска производња је шанса да успемо и будемо конкурентни на светском тржишту, како ценом, тако и квалитетом – вели Павловић. – Холандија, практично, диктира светско тржиште, јер има дугу традицију гајења цвећа на песковитом тлу отетом од мора. Наруку им иду и климатски услови. Сасвим је сигурно да бисмо и ми могли на том плану да потражимо своју шансу, али само уз помоћ државе и повољних кредита, јер производња цвећа, нарочито врхунска, није нимало јевтина. Прилика да се буде бољи и још више од тога јесте у специјализацији и избегавању сваштарења, у трагању за новим идејама и одређивању оптималне стратегије. Такође и у проналажењу мере у законској регулативи која, када је реч о Србији, иде из крајности у крајност: од чињенице да је уопште нема, до престрогих прописа.

– Нама су један од највећих проблема високе царине. Огромном царинском сезонском стопом која важи од маја до октобра штити се домаћа производња које, практично, нема, али зато иде наруку сивој економији и нелојалној конкуренцији – истиче наш саговорник.

Менаџерски тим

И чињеница да у Србији постоји више удружења цвећара не иде у прилог никоме од њих. Стари српски проблем, нејединство, чини да се многе добре идеје изјалове, да коче развој и умањују шансе да будемо цењени произвођач вртног биља, лишћара, четинара, многих аутохтоних врста које би свакако могле да постану наш бренд.

Мода

Као у много чему и када је реч о цвећу, мода се мења. Такође и укус потрошача. Некада је каранфил био симбол Првомајских празника и поклона “другарицама“ за 8. март. Данас је примат освојила ружа, али и многи други, па и егзотични, цветови попут орхидеје. Прелепи пупољци и цветови “краљице цвећа“, руже, на наше тржиште стижу из Еквадора и Колумбије. Примерке раскошне лепоте видели смо у хладњачи Гарден центра. Каранфили, мада скрајнути у запећак, увозе се из Етиопије.

У Гарден центру, који запошљава 80 људи, највише је инжењера пејзажне архитектуре, инжењера шумарства, фитопатолога и аранжера. Претежно женски колектив некако се природно уклапа у амбијент који одише животом и лепотом. Чак је и менаџерски тим углавном женски. Образовани млади људи прате светске трендове и савремену литературу, обилазе сајмове и изложбе у иностранству и успешно своје знање преносе и на посетиоце који, у овом случају, нису само купци. Многи долазе да оплемене душу у малом традиционалном јапанском или савременом врту у којима жуборе поточићи, а онда понесу и неку расцветалу саксију којом ће део те лепоте пренети у свој дом.

Слободанка Андрић