Stid me je! Učim svoju decu da budu pošteni, da čestito rastu i žive od svog rada. Ne traže mnogo, ali često i za to malo – nemam! A sve sam najbolje uradila što je bilo do mene.
Piše: Zoran Luković
Tako je napisala žena koja “se ne seća kada je bila poslednji put kod frizera”, zaposlena Beograđanka, magistar ekonomije, odgovarajući na jedno od pitanja iz ankete sprovedene sa ciljem da se “zaviri u dušu” trgovaca, inženjera, službenika, majstora, profesora, nezaposlenih, mladih, starih, muškaraca, žena…
Temeljni zaključak govori da je sve više onih koje je sramota pred sopstvenom decom jer ne znaju da objasne zašto je sve gore, zašto sve teže žive, zbog čega je najčešći odgovor prilikom retkih kupovina “skupo je”. Dugo već, predugo, političari za ružnu stvarnost nude objašnjenja umesto rešenja, tražeći razumevanje i alibi u krizi. Istina, mi smo i bez svetske koja je lomila finansijsko tržište, pa sada nove koja trese države zbog nagomilanih dugova, decenijama imali svoju krizu. Sve ove ostale su nam došle pride. Zamorno je već slušati kako će biti bolje, kako samo što nije, kako je kod nas ipak manje loše nego kod drugih, kako smo zahvaljujući vlasti koja to sama za sebe govori, obezbedili šansu da jednog dana postanemo pravo potrošačko društvo. Ali, pre tog blagostanja, valja preživeti obične dane u kojima deca traže nove patike, u kojima treba kupiti prosečnu potrošačku korpu koja košta više od prosečne zarade.
Opširnije u štampanom izdanju
