Zvanična statistika u Srbiji ne ume i ne može da kaže da li je nastupila i kada traje kriza, jer uopšte nema metodologiju da registruje, definiše i na statističko-analitički način odredi pojam krize. Zvanično dakle, po našoj statistici, mi nikada ne možemo biti u krizi.

Piše: Zoran Luković

Uprkos tom zvaničnom slepilu, stvarnost je za tako mnogo ljudi u ovoj zemlji toliko loša da je nebitno šta kaže statistika, iako bi bilo mnogo bolje i lakše da nije tako. Ali, na žalost jeste.

Mnogo detalja iz svakodnevice življenja ubitačno pokazuje svu težinu stanja u kojem se nalazimo, ma koliko se vlast trudila da pokaže kako nismo na dnu i kako se nalazimo na dobrom putu izlaska iz ponora. Samo tri vesti su sasvim dovoljne da pokažu da je „car go“ i da je priča državnih zvaničnika da nije tako loše, obična marketinška poruka kratkog roka i pameti. Evo samo tri detalja, dovoljno je za shvatanje gde se kao društvo i država nalazimo.

Dakle, agencijska vest doslovce glasi ovako: “Neki građani Gornjeg Milanovca su spremni da ih namerno ujede pas jer će dobiti od 20.000 do 80.000 dinara, više nego što inače mogu da zarade”. Demantija vesti nije bilo!

Dakle, dok u fabričke hale u svetu ulaze roboti, mi danas možemo da se pohvalimo industrijskom proizvodnjom koja je na nivou one iz daleke 1970. godine. U prerađivačkoj industriji, koja čini više od 90 odsto našeg izvoza, sada radi svega 17 odsto zaposlenih, a prema podacima Privredne komore, Srbija proizvodi svega 0,5 odsto robe koju traži tržište Evropske unije. Tačnost podataka nije osporena!

Opširnije u štampanom izdanju