Zdrav razum, interes države i njenih građana, nalaže da se konstatuje ono što je sasvim očigledno i po realnom stanju stvari neporecivo vidljivo: politika oličena u stavu „i EU i Kosovo” udarila je u evropski zid i razbila se u paramparčad.

Piše: Zoran Luković

Ugledni profesor i ekonomista dr Mihajlo Crnobrnja nema dilemu kada kaže: „Glavni problem je što naša politička elita govori da su Kosovo i EU dve odvojene priče. To nikad nije bilo tačno, niti će biti.”

Upravo to se pokazalo i dogodilo. Nemačka kancelarka je još prilikom posete Beogradu precizno rekla šta su uslovi i ako se to ne ispuni, čućemo njeno gromko „Halt” na putu do EU. Traženo nije učinjeno pravovremeno, nego tek kada je eskalirala situacija na administrativnim prelazima, Srbija je prionula na ispunjavanje zadatka. Da li je ta obaveza koja nam je rečena ili nametnuta poštena, u skladu sa međunarodnim pravom, stanjem na „terenu“, sasvim je druga dimenzija i bez uticaja je na sled događaja. Šefovi država i vlada su nam zbog stava Nemačke poručili, kao u kultnom Šijanovom filmu, „dalje nećeš moći“ dok se ne plati, a cena je dijalog i sporazum sa i oko Kosova u modalitetima koji Prištini podižu stepen nezavisnosti, a Beogradu ostavljaju iluziju iz pokliča „Kosovo je Srbija“. Valjda su konačno ljudi politike shvatili da u vremenu kada Evropa ima svojih problema, kada se ruši jedan a uspostavlja drugi sistem odnosa u EU, naš status je nešto oko čega nema razgovora, već važi princip „uzmi ili ostavi“. Možemo li promeniti stav vodeće zemlje EU do februara ili marta? Možemo ako učinimo ono što traže, u suprotnom nemamo se čemu nadati. Pravo izbora nam niko ne može oduzeti, a da li će posledice biti korisne ili štetne videćemo. Biti vlast nije samo privilegija, već i odgovornost, na potezu su političari jer je za eventualno zaklanjanje iza referenduma sada kasno.

Opširnije u štampanom izdanju