Pre četvrt veka bila je jedna pozorišna premijera. Sve je tada bilo iskušenje slobodnog vremena, priča sa socijalno-političke margine, ideologija, satira i crni humor, a danas reči i dijalozi iz „Klaustrofobične komedije“, nažalost, zvuče kao opora stvarnost koja ubija nadu u bolje sutra.
Piše: Zoran Luković
Koliko osoba bi moglo napisati pismo kao iz predstave, a da nije u pitanju dramski tekst, da nije igra i režija, da nije fikcija već surova realnost? Siromaštvo u Srbiji ne jenjava i mnogi bi se latili pisanja poput ovog:
„Poštovani drugovi Supovci, obraćam vam se prijateljskom molbom da mene i moju ženu Kosu uhapsite s početka novembra i u zatvoru zadržite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kičme, pluća, srca, vena, bubrega i očiju, pa mi je penzija tek tolika, ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve gluposti da nas hapsite zbog prevara ili krađa, jer smo oduvek pošteno živeli što nas je u ovaj položaj i dovelo. Razmišljali smo šta nosi šest meseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i čestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvređam naše najveće i najistoriskije ljude koji su nam i omogućili da imamo sve ovo što nemamo… Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dođemo na hapšenje da ne bi slali kola i ljude već možemo pešice i znamo gde ste. Zauzvrat ja bih vam čistio furune, peći, kotlarnice i odžake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava već ko čestiti i pošteni ljudi.“
Opširnije u štampanom izdanju
