Koliko sadašnjost i bliska budućnost Srbije zavise od tri pravnopolitičke odrednice: vlasti, moći i autoriteta? Pitanje zvuči kao isprazna retorika sve dok se ne personalizuje, jer kada se ti atributi vežu za ličnosti, onda sve poprima realne obrise.
Piše: Zoran Luković
Kao u onoj priči o novcu i sreći, prema kojoj ovo drugo ne zavisi od prvog, ali sve dok to nije svakodnevni život. Razumljivo je to, jer novac ne može kupiti sreću ali je ipak bolje nesrećan plakati u poršeu nego na biciklu, zar ne. Upravo zato, zbog razlike između mogućeg i stvarnog, zbog teorijskog i praktičnog, dopala mi se personalizacija jednog uvaženog politikologa. On je konstatovao da u realnom životu najveću vlast ima Ivica Dačić kao predsednik Vlade, da najveću moć ima Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik Vlade jer kontroliše sve delove vojske i policije, a da najviše autoriteta ima Tomislav Nikolić kao predsednik Republike. Kada se i ako se tome doda, kako reče taj politikolog, nagoveštaj „šuma na vezama“ u tom trouglu, onda je jasno da su tektonski poremećaji u svakodnevici, ne samo u politici, sasvim mogući. Da se nešto, ipak, iza brda valja i vidi se i čuje se. Premijer Dačić sve češće govori kako nema nesporazuma u izvršnoj vlasti, predsednik Nikolić malo-malo pa pomene kao nema ovlašćenja, a prvi potpredsednik Vučić šalje otvoreno pismo obojici tražeći podršku za započeti „obračun sa korupcijom“.
Mogući razlozi tog šuma možda leže u činjenici da bi zakon morao biti jednak za sve, zatim u tome da nije bilo tako u poluvekovnoj prošlosti Srbije, te na kraju u neminovnosti da se u doslednom slamanju korupcije moraju dotaći osobe koje su bile ili jesu sam državni ili poslovni vrh zemlje. Veza između toga i ekonomije je ista ili jako slična kao i u onom odnosu između novca i sreće. Možemo kao društvo i jedinke živeti i u siromaštvu, ali je bolje i lakše ako smo bogatiji. Trošenje novca kod javnih nabavki kroz nameštene tendere, donošenje ličnih odluka u ime države o olakšicama ili prednostima samo za neke investitore, davanje velikih kredita po kriterijumu „naši su“, loše sprovedene privatizacije… Sve to bi valjalo da bude ružna prošlost, sve to zaslužuje zakonite sankcije za ono što je bilo juče, što je danas ili ako bude i sutra. Samo kada se zakoni poštuju, počev od države same koja ne bi smela da probije zakonski limit javnog duga, moguće je imati konkurentnost i makroekonomsku postojanost, moguće je investirati, planirati, upošljavati, poslovati po principu održivog razvoja, tržišta i profita.
Opširnije u štampanom izdanju
