Ima dana, događaja i izjava zbog kojih čak i priča o Alisi u zemlji čuda, ponekad deluje stvarnije od realnosti Srbije. Glavni akter tih čuda i neverice od kojih se gradi naša svakodnevica, jeste nekadašnji guverner, ministar, potpredsednik Vlade, važan i do sada nezaobilazan igrač na našoj tragikomičnoj političkoj sceni – Mlađan Dinkić.

Piše: Zoran Luković

To što on govori i radi u poslednje vreme, ruši granice očekivanog i predstavlja presedan koji razjeda predvidivost i ravnodušnost. U istom danu on iznosi dve sasvim suprotstavljene ocene: prvu, kako ga svojim razumevanjem Dragan Đilas, drugi čovek DS-a, vraća u koaliciono jato, i drugu, kako je izbor Mirka Cvetkovića za premijera „najveća greška DS-a u poslednjih deset godina“.

Zbog mnogo blažih reči o prvom čoveku izvršne vlasti, morao je pod pritiskom upravo DS-a da napusti Vladu. Zatim, kada su javno objavljene cifre o ukupnim gubicima javnih preduzeća, reč je o četiri milijarde evra što će na kraju ići na teret poreskih obveznika, Dinkić poručuje kako je „krajnje vreme da se razbije partokratija, koja je osnovna prepreka pozitivnoj selekciji kadrova u našem društvu i razlog što najsposobniji ljudi, najstručniji i mladi, beže iz politike” i da će prvi korak u tom smeru biti „borba za depolitizaciju i profesionalizaciju u svim javnim i komunalnim preduzećima”. Ima još, nije čudima kraj, jer je izgovorio i ono što ogroman broj ekonomista i privrednika misli a ne kazuje, tvrdeći da je „čist marketing držanje ovakvog veštačkog kursa dinara, a jako velika šteta za privredu, pa je ovo što radi centralna banka čisto subvencionisanje uvoznika, a ja sam za to da se subvencionišu izvoznici.” Da li će sve skupa biti njegov „salto mortale“ ili katapult za let preko cenzusa, oceniće birači. Sada je izvesno i vidljivo da će predizborno sudaranje biti žestoko, a da će osnovne teme i poruke biračima biti dominantno ekonomske.

Opširnije u štampanom izdanju