Dva pojma su bez konkurencije pobudila najveću pažnju javnosti u mesecu junu: prva reč je tajkun, a druga bogatstvo.
Piše: Zoran Luković
Pitanje, da li ima i onih koji nisu tajkuni a jesu bogati, ostalo je bez pravog odgovora. Logično bi bilo da ima, ali za razliku od zemalja u kojima se zna zakon i red, u kojima nije tajna ko je najviše platio porez, te ko je i koliko bogat, kod nas je sve i dalje u domenu ujdurme i pretpostavki. Najčudnije je da to što ima „nepristojno bogatih“, kako reče predsednik Tadić, nije nikada do sada bio dovoljan razlog da strogo u skladu sa zakonom neko, u ime države, zaviri u načine sticanja bogatstva. Zato sve i liči na politički cirkus u kojem se ne zna ko žonglira, ko su klovnovi, ko čini publiku a ko su cirkuzanti…
Dostupni podaci kažu da natprosečno bogati sloj u Srbiji čini oko deset odsto ukupnog stanovništva, što znači da postoji oko 700.000 imućnih. Ipak, porez na dohodak koji je „iznad prosečan“ u Srbiji plaća oko 20.000 ljudi. Jasno je onda da je poreski mehanizam poput švajcarskog sira i da se kroz izbegavanje obaveza prema državi uzima i stiče ogroman novac. Na primer, prema zvaničnoj evidenciji, u grupi plovila od preko 15 metara postoje samo dve jahte registrovane u Srbiji. Oni luksuzni brodovi o kojima čitamo u šarenim izdanjima koja pišu o našem džet-setu, plove pod tuđim zastavama. Ako kojim slučajem zalutaju u neku od reka u Srbiji, naša država može da im naplati svega nekoliko hiljada dinara za plovnu dozvolu.
Opširnije u štampanom izdanju
