Koliko državu i sve nas košta loš ministar?

Piše: Zoran Luković

Egzaktne računice i analize, nažalost, nema ali kada bi je bilo, verovatno bi to bila gomila novca i nepregledni niz izneverenih očekivanja. Zaista zadivljuje ta mirnoća, ta, kao u Kunderinom romanu „nepodnošljiva lakoća postojanja“, sa kojom su premijer i članovi kabineta govorili o svom dvogodišnjem radu. Ispade da su nas spasili grdne bede i stradanja, da su sprečili da nas kriza razjede i uništi, biva po njima da treba da budemo srećni i zadovoljni što takvi kakvi su, uopšte postoje. Toliko su nas obasipali svojom pričom o radu, zalaganju i dobrim namerama, da je normalnom čoveku prosto neprijatno da pomisli i kaže kako baš i nije tako.

Taj podanički mentalitet, koji je inače ovde razvijan i negovan decenijama, u ovom „demokratskom sistemu vlasti“ nije ništa manje prisutan. Naprotiv, bez partijskog udvorištva nema nikakve profesionalne i lične promocije. Ko nije poslušnik svoje partije, nije ni ministar, ni direktor, ni rukovodilac pogona ili šef portira, nije i ne može biti ni šta važno i značajno. A kada jeste, onda može sa srednjom školom i potvrdom o završenom kursu jezika da bude, recimo, državni sekretar u Ministarstvu kulture. Ili nekom drugom svejedno, sve dok slučajno ne pukne javna bruka, pa se nema kud nego dolazi do smene i objašnjenja.

Građani su u svojim javno izrečenim ocenama i komentarima ljuti i nezadovoljni. Ne zato što je važećoj biračkoj većini ona, Vlada koja broji četvrtinu od stotine, mrska i nesimpatična. Ni slučajno, „taman posla“. Jednostavno, činjenice svakodnevice su u zavadi sa našom Vladom i mišljenjem koje ona, po principu „ogledalce, ogledalce na svetu najlepši ko je“, ima sama o sebi.

Opširnije u štampanom izdanju