Decenije su prošle, ali izgleda da naša stvarnost još zavisi od onoga što je narod stavio u izreku „OZNA sve dozna“.

Piše: Zoran Luković

Zaista, kakva je to Srbija država kada raznorazne špije, objavljujući podatke o tome ko je sa kim, kada i zašto šurovao na opštu štetu a ličnu korist, mogu da je uzdrmaju do rasula. Zar nije normalno da u državi koja se temelji na zakonima, svako bude procesuiran pravovremeno bez obzira na to da li je aktuelna ili potencijalna vlast, da li ima poželjan koalicioni kapacitet, da li je bliži jednoj a dalji od druge političke opcije?

Možda su stvarno u pravu neki hroničari domaće političke scene kada tvrde da je polovinu ovdašnjih stranaka osnovala OZNA UDBA-DB-BIA… U Americi je pao predsednik samo zato što je organizovao i naredio prisluškivanje političkih protivnika, u Engleskoj je ministar vojni „odleteo“ jer je svoj status podredio mladoj ljubavnici… Kriminal i pljačka države se u normalnim zemljama sankcionišu odmah, onda kada se dogode, nema otvaranja priča posle nekoliko godina. Demokratske zemlje konflikte rešavaju demokratski.

Sa nama to nije slučaj, kod nas su izgleda važniji neki drugi principi. Kada se tome dodaju maniri iz filma „Niske strasti“, uopšte nije važno ko je uvučen u zamku „intervjua bez gaća“, onda čovek pomisli kako cirkus od koga zastaje dah nikada nije ni odlazio iz naših života. Zato jeste u pravu Aleksandar Vučić kada kaže da se mora vratiti uloga i snaga institucijama države. Nema u tom stavu ničeg spornog, osim što se može postaviti pitanje zašto više novinara dođe na njegovu konferenciju za štampu, nego kada ih poziva, recimo, Ustavni sud? Šta tu nije u redu? Zašto mediji ignorišu instituciju i na osnovu čega nepogrešivo prepoznaju gde je stvarna moć dajući prednost prvom potpredsedniku, čak i ako on neće takav tretman.

Odgovor bi mogao biti jednostavan, a opet vrlo tačan: zato što i danas, posle više od pola veka, važniju ulogu u društvu i našim životima imaju lideri stranaka, političari, raznorazne tajne službe, nego demokratska načela i institucije. Zato oni koji su poslednjih godina doprineli ekonomskoj kalvariji, oni koji su promovisali neprikosnovenost partijskih interesa i elita, sada mogu da se ophode kao da niučemu lošem što nas je zadesilo nisu učestvovali. Spora pravda je gotovo isto što i nepravda, a oni koji su bili vlast u ranijem periodu ne mogu sopstveno nečinjenje oprati obnarodovanjem tajnih špija dosijea. Ko je kriv neka odgovara, svejedno da li je visoki državni zvaničnik ili premijer, ali od toga se ne živi bolje, to se ne maže na hleb. Šta je sa odgovornošću zbog toga što u Srbiji ima gladnih? Može li kriminal, mogu li osobe sa koloritnim nadimcima biti alibi za loš život?

Opširnije u štampanom izdanju