Srbiji zaista po mnogo čemu dobro pristaje, kao opis stanja i procesa, naslov nekadašnje vrlo gledane predstave „Kafanica, sudnica, ludnica”.

Piše: Zoran Luković

Istovremeno, ovde kao da postoji nekoliko paralelnih svetova: jedan koji je satkan od svakodnevice koja je daleko od lagodnog, drugi sačinjen od medijskih reči-opisa-slika i na kraju treći koji promovišu u kampanji stranke i političari. Kako se ovih dana sve zahuktalo, bojim se da će brzo zafaliti štala i teladi za silne poslaničke i druge kandidate. Ali kad već nema posla i para, što ne bi bilo stručnog podmlatka za kamere i potencijalne zastupnike naroda. U tim predizbornim fikcijama kojima nas ubeđuju sa bilborda, ekrana i stranica štampe, dominiraju obećanja koja su sve neumerenija. Život je odavno, dugo već, sve teži i stalno sve komplikovaniji. Kada će dani biti spokojni i bez straha od budućnosti, uglavnom zavisi od toga kada će politika prestati da bude najvažniji sastojak društva i države. A kako stvari stoje, neće tako skoro biti, jer valjda samo ovde jeste moguće da su ljudi politike sebi dali za pravo da čine sve što im se hoće, kad im se hoće i koliko im se hoće. Zato je sasvim normalno da stalno, pogotovo u vreme izbornih kampanja, rade i pričaju i ono što vređa normalnu pamet i pristojno vaspitanje.

Poslednjih godina ministar po zanimanju, inače ortoped po struci, ovih dana se oduševljava radom građevinara čiji rezultat treba da bude završetak gradnje zatvorenog bazena u Subotici. Obilazeći u kampanji gradilište, ministar reče da je to „veliki građevinski poduhvat i pravi građevinski podvig koji prevazilazi granice naše zemlje”. Novac je iz republičkog budžeta, a ako malo ubrzaju radove, bazen će biti gotov uoči izbornog dana, pa valjda zato ministar kaže: „Radilo se pod neverovatnim vremenskim uslovima, ali će i pored svega bazeni biti otvoreni za pet meseci od početka gradnje. Moram naglasiti i izuzetan kvalitet građevinskih radova i ovo je primer kako u Srbiji treba da se gradi u budućnosti“.

Opširnije u štampanom izdanju