Poslednjih godina u Srbiji nekoliko procesa, realnih pojava i zbivanja, ima veoma vidljiv rast, ali je problem što je građanima od toga sve gore.

Piše: Zoran Luković

Razlog je vrlo jednostavan: ono što treba da je u padu ima stalnu uzlaznu liniju, a ono što bi valjalo da bude uspešnije i bolje stalno stagnira. Ne treba mnogo analize da bi se uočilo, uprkos demagoškom optimizmu političara koje opšta nemaština nije ni okrznula, kako se uvećava javni dug, kako je sve više nezaposlenih i siromašnih, a sve manje dobrog posla i boljeg života. Ta istina se više ne može sakriti pričama o globalnoj i krizi evrozone kao glavnom uzročniku naše kalvarije. Loše odluke vlasti i prevaga dnevno-političkih, stranačkih interesa u odnosu na strateške poteze koji na duži rok daju pozitivne efekte, glavni su razlog gubljenja standarda i nade u bolje.

U javnom pismu koje je predsedniku Tadiću uputila dr Zagorka Golubović, izražena je njena želja da „u prijateljskom razgovoru kažem neke stvari o katastrofalnom stanju u našem društvu, koje saznajem putem istraživanja, a koje Tebi sigurno neće reći ljudi iz Tvog okruženja”. Ocenu profesorke je lako potkrepiti jer je primera mnogo. Ne treba biti zlopamtilo, dovoljno je samo imati dobro pamćenje. Januara meseca predsednik Vlade Mirko Cvetković je, osporavajući stavove ekonomista koji su dovodili u pitanje stopu rasta bruto domaćeg proizvoda, tvrdio da je budžet utemeljen na realnim parametrima. Premijer, zatim neki njegovi savetnici i nekoliko ministara, tvrdili su kako će posle dva odlaganja, pregovori sa delegacijom MMF biti uspešno okončani a nejasnoće razjašnjene. Usmene garancije, priče i objašnjenja ovoga puta nisu prošle. Misija MMF se vratila jer njen zahtev da se ograniči trošenje novca iz državne kase nije uvažen. Vlada je, međutim, saopštila “da status aranžmana koji Srbija ima sa ovom međunarodnom finansijskom institucijom ostaje nepromenjen”.

Opširnije u štampanom izdanju