Bio je vojskovođa i knez. Osnovao je nekoliko novih gradova i stvorio Crnomorsku flotu. Sproveo je plan za aneksiju Krima, bio je u jednom periodu najuticajniji čovek u carstvu, primio je mnoga odlikovanja, obavljao je važne poslove, bio je i namesnik novoosvojenih pustih stepa na jugu zemlje.
Piše: Zoran Luković
Ipak, nije se proslavio vladanjem, mada je dosta toga korisnog uradio. Slavu je stekao kada je naredio da se pored puta kojim je prolazila Katarina II naprave veštačka sela ne bi li carica videla kako pod njegovom upravom sve vrvi od dobrog života. Tek taj trud mu je doneo planetarnu popularnost, tako što je Grigorije Aleksandrovič Potemkin postao globalna metafora za neistinu i obmanu. Neki naši političari, mada nisu tako svetski poznati, pravi su poklonici i sledbenici metoda počivšeg kneza. Uradili su ponešto korisno „za narod i državu“, ali su uglavnom loše videli realnost življenja iz automobila sa zatamnjenim staklima i kabineta sa gomilom savetnika, pomoćnika, sekretara, pi arova… Oni ponajviše pričaju ono što bi želeli da jeste, verujući valjda da građani treba da budu zadovoljni, da budu zahvalni jer ne umiru od gladi i bolesti. Sve ostalo, to što ima struje i vode, što još nismo svi bez posla, što rade semafori, to što smemo da putujemo, što su prodavnice otvorene, što imamo banke i kredite, e to je sve zasluga naše vrle vlasti, kako to misli i govori ona sama.
Svečano obeležavajući tri godine rada Vlade, njen i naš premijer reče da je na predlog same Vlade „Skupština Srbije usvojila 640 zakona usklađenih sa evropskom regulativom“ i da su „s druge strane, pokrenute suštinske reforme.“ Koji dan pre tog važnog čina, bili smo suočeni sa dilemom da li je sve rađeno zbog opšteg dobra ili je u pitanu viši cilj koji je premijer Mirko Cvetković definisao rečima kako „nema šanse da izgubimo izbore”. Ma naravno, nove mandate će dobiti oni koji budu osvojili najviše glasova i svako ima pravo da veruje u uspeh. Koga građani priželjkuju i vole videćemo, mada izbor i nije neki, jer ih sve skupa koliko ih ima, poziciju i opoziciju, gledamo i slušamo skoro dve decenije. Važnije od toga ko će kako proći na biralištima jeste zašto je gore nego što političari hoće da priznaju. Sigurno je da je toliko zakona usvojeno, ali je sigurno i da se mnogo malo toga promenilo nabolje zbog tih zakona. O tome kako su pokrenute prave i “suštinske reforme” najbolje je da premijer razgovara sa svojim ekonomskim savetnicima koji listom misle suprotno. Valjda se zato i ne sastaje sa njima iako ih je sam birao, ko zna.
Opširnije u štampanom izdanju
