Često zatečeni i začuđeni sopstvenom stvarnošću, pritisnuti nevoljama svakodnevice i demagogijom političke moći, kao da živimo neko „vreme čuda” u kojem se uvek iznova Pekićevski pitamo „da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice”?
Piše: Zoran Luković
Zaista, može li se naći delotvoran lek za stanje u kojem je bilo moguće da u državnim nabavkama tokom 2008. godine, oko dve milijarde dinara završi u sivoj zoni? Treba li da se građanski ljutimo ili da dignemo ruke pred činjenicom da je samo šest ministarstava potrošilo 111 miliona dinara na ugostiteljske usluge, a da se ne zna da li je to bilo u poslovne ili privatne svrhe? Da li nam je i zvanično potvrđeno ono što smo naslućivali: da mnogi koje smo birali da vode državu za i u ime svih nas, troše naše poreske pare kako im se i kada hoće? Kako, dakle, da eliminišemo klice tog zla i može li se sve to zaboraviti posle mesec, dva dana? Demokratski principi kazuju da ne može i da je uvek, baš uvek, pravo vreme za javno traženje svakovrsne odgovornosti: moralne, političke, prekršajne, krivične… U slučajevima težeg kršenja obaveze dobrog poslovanja zakonom o DRI predviđena je mera razrešenja odgovornog lica, a kod svakog budžetskog korisnika tačno se zna ko je odgovorno lice. Svaka čast za “beli Šengen”, sve čestitke za učinjeno oko deblokade Prelaznog trgovinskog sporazuma. Međutim, sve to ne može biti alibi za one koji su kupovali i plaćali izvan zakona. Nedelo ne sme biti gurnuto u zaborav.
Državna revizorska institucija, mada zakonom formirana još pre četiri godine, konačno je uspela uprkos kadrovskoj i svakoj drugoj oskudici, da iskontroliše samo manji deo aparata države. Prva kontrola je pokazala da Srbija ne zna kolika joj je imovina, da nema preciznih podataka o donacijama, da se ne kontrolišu javne nabavke. Do javnih preduzeća nisu ni stigli. Odmah po saopštavanju nalaza, usledile su salve negacija i saopštenja, samo sa jednim ciljem: dezavuisati revizore i ono što su našli. To što je Direkcija za javne nabavke, pola decenije unazad, pismeno obaveštavala svaku aktuelnu Vladu da raste broj direktnih pogodbi u javnim nabavkama, nikog nije uzbuđivalo. Nije, jer je sadržaj tih pisanija ostajao nepoznat i nedostupan širem auditorijumu. Tek kada je državni revizor sazvao novinare i kada je javno rečeno kako se arči novac iz budžeta, ministri su se unervozili, što se moglo videti iz njihovih reakcija. Još kada se brzo, dan ili dva posle izveštaja revizora, oglasio predsednik Tadić rekavši da se mnogo i nekontrolisano troši, da to mora da prestane, pa da neki ministri nisu dobro radili, nastala je poprilična zbrka i atmosfera „prpa, bato”. Neka ministarstva su čak saopštavala da više neće izdavati saopštenja o reviziji. Naravno, pometnji u državnom aparatu se ne treba čuditi. Veliki je novac tu u igri. Godišnje uštede samo u javnim nabavkama u Srbiji mogle bi da budu oko 400 miliona evra, pod uslovom da se efikasnije primenjuju propisi i bolje vrši kontrola, ocenjeno je na skupu „Javne nabavke na raskršću“ koji je u Beogradu nedavno organizovala respektabilna „Transparentnost Srbija“. Malo li je, rečeno žargonski, na ovu skupoću. Jasno je, dakle, da nešto mora da se menja. Sada nema pravovremene kontrole trošenja novca i kazne za kršenje zakona o javnim nabavkama su mizerne. Do prekršajnog sudije stižu malobrojni, ocena je Nemanje Nenadića iz Transparentnosti.
Opširnije u štampanom izdanju
