Našoj stvarnosti, biće, sasvim dobro odgovara i pristaje ona čuvena retorička slika nedostajućeg Zorana Đinđića: “Vi možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe napraviti akvarijum. Skuvali ste ribe, gotovo je, to je istorija“.

Piše: Zoran Luković

Zaista, ovo što sada živimo možda jeste prava cena i odraz naših propuštenih šansi. Neke sistemske koncepte, onaj privatizacioni posebno, vreme i efekti su stavili pod lupu sumnje. Taj proces još nije gotov, ozbiljna reforma ekonomije i države je izostala, a siromaštvo pritiska ogroman broj ljudi i prema nekim javno dostupnim analizama tek petina populacije živi normalno. Projektovani nivo neuspešnih izmena vlasničke strukture dvostruko je premašen, pa tako procenat poništenih privatizacija dostiže više od dvadesetak odsto, što je evropski tranzicioni rekord. U Institutu ekonomskih nauka ocenjuju da se Srbija od privatizacije nije ovajdila, kako zbog toga što je Agencija za privatizaciju kontrolisala samu sebe, tako i zbog činjenice da je novac od prodaje potrošen u neproizvodne delatnosti. Takođe, u odnosu na Sloveniju, Hrvatsku, Rumuniju i Bugarsku, naša država je poslednjih godina imala najveći udeo javnih izdataka u bruto društvenom proizvodu, uz neveselu činjenicu da nam je ukupan BDP danas znatno manji nego što je bio 1989. godine.

Čudi li onda podatak da je samo u januaru bilo čak 36 štrajkova, više od jednog dnevno. A tek predstoji vlasničko prepakivanje javnog sektora. Tu se radi o 247 firmi sa preko 90.000 zaposlenih. Od toga 32 firme treba da dobiju nove vlasnike putem tendera, kod 191 preduzeća novi vlasnik treba da stigne putem aukcije, dok restrukturisanje treba da se obavi u 18 preduzeća.

Albert Jeger, šef ovdašnje misije MMF-a, reče da je privatizacija javnih firmi uslov dovršetka srpske tranzicije i da bez toga sve visi u vazduhu i “preti da se stropošta”.

Opširnije u štampanom izdanju