Ovih dana, sasvim slučajno, nabasao sam na video klip koji se vrti na You Tube i ostao zatečen njegovim sadržajem i porukom koja je jasna, teška, zabrinjavajuća, neprijatna, nedvosmislena i poražavajuća.

Piše: Zoran Luković

Glavni akter je dečak od pet-šest godina koji se, utisak je, nalazi u obdaništu. Čini se da je u pitanju bilo rutinsko snimanje za potrebe neke TV emisije, jer se čuje ženski glas koji lagano i razgovetno pita: „Kako se zove čovek na vlasti”? Dečak ne razmišlja, odmah odgovara: „Pa, lopov… ne znam kako se stvarno zove i kako mu je ime, ali se zove lopov”.

Pedagozi, psiholozi, sociolozi i ko sve još ne, verovatno bi od ovog (web adresa snimka http://www.youtube. com/watch?v=nKggEwPNso8) autentičnog i nesvakidašnjeg video klipa mogli napraviti naučni traktat prepun ocena o uzrocima, razlozima, posledicama… Ipak, uprkos svim mogućim objašnjenjima, kada se snimak odgleda, ostaje opor mentalni ukus da stvarnost koju živimo nije bezbrižna i sretna. Upravo zbog takve svakodnevice, zbog takvih reči koje izgovaraju deca, svakako da jesu najodgovorniji ljudi vlasti, ljudi političari.

Posle lokalnih izbora u Odžacima stranke su u skladu sa postojećim zakonskim obavezama podnele izveštaje o troškovima kampanje, u kojoj je osim obećanja deljeno brašno, šećer, prašak za veš pa čak i pečeni pilići. Najveća partija vladajuće koalicije, Demokratska stranka, napisala je i potpisala da je za kampanju lokalnog biranja, potrošila 12 hiljada dinara. Najveća opoziciona je izvestila u pisanoj formi da nije potrošila ništa, ni jedan jedini dinar. Stvarno, lažu li političari?

Opširnije u štampanom izdanju