Интензивно увођење природног гаса, као енергента за грејање у Србији, поред позитивних ефеката има и негативне последице.

Позитивно је комфорно грејање, без физичког труда, за становништво а негативно повећање нашег спољнотрговинског дебаланса и сужење тржишта огревног дрвета, о чему ће овде бити речи.

Позната је чињеница да шуме имају врло важну функцију у очувању животне средине; заштити земљишта од ерозије, одржавању режима вода, чистоћи ваздуха, побољшању климе и рекреацији становништва. Стога нема развијене земље која не унапређује стање својих шума. У нашој земљи се за газдовање шумама раде шумско-привредне основе у којима се тачно прописују количине, врсте и квалитет дрвета за сечу. По плановима сече у Србији се (укључујући и приватне шуме) с обзиром на стање наших шума у којима доминирају лишћари са великим учешћем изданачких шума, предвиђа просечан етат од 30 одсто пиланских трупаца и 70 одсто мање вредног просторног дрвета за огрев и хемијску прераду. Што су узгојни захтеви у уређајним елаборатима већи, то је и проценат дрвета мање вредности већи. Кратко речено, уколико желимо да унапредимо наше шуме морамо да обезбедимо пласман мање вредног – просторног дрвета.

У Србији је ситуација у овом погледу врло неповољна. Ни једна фабрика од великих потрошача просторног дрвета не ради. Капацитет прераде ових фабрика – фабрика целулозе у Сремској Митровици, вискозе у Лозници, иверице у Ивањици, лесонита у Куршумлији – био је преко милион квадратних метара просторног дрвета, што је више него садашња производња овог сортимента у државним шумама Србије (900.000 м3 у 2005. години). Просторно дрво иде сада углавном у огрев, али се увођењем гаса његова потрошња рапидно смањује. Треба напоменути да је врло тешко обезбедити извоз просторног дрвета, јер се ради о мање вредном производу који не подноси трошкове транспорта на дужим релацијама. Плановима сеча у шумско-привредним основама присиљавамо предузећа, као што је ЈП Србијашуме, да праве производ који нема прођу, што је апсурд у тржишној привреди.

Са друге стране, велики број пилана чији капацитет далеко прелази количине трупаца који се могу добити из шума у Србији, прави велики притисак на шумска газдинства да врше претхват на квалитет, односно да секу вреднија стабла, чиме се уназађује квалитет шума. Пошто не могу да продају просторно дрво, газдинства долазе у тешку материјалну ситуацију што их наводи да врше овакве нерегуларне захвате у шуми.

Ситуација слична данашњој у Србији, била је крајем шездесетих година прошлог века у Југославији. Због увођења у оно доба јефтине нафте за грејање (уз масивну примену пећи нафтарица) скоро потпуно је стала продаја огревног дрвета. Држава је нашла решење у изградњи седам фабрика целулозе у Југославији и већег броја фабрика дрвних плоча, те поскупљењу нафте. Тако је усклађена потрошња просторног дрвета и трупаца. Ово је имало позитиван однос на побољшање квалитета шуме у последњих четрдесетак година.

Решење овог проблема треба тражити у обнављању рада ових фабрика, при чему је неопходна одлучна акција и финансијска помоћ државе. Фабрике треба што пре приватизовати и обновити комплетну производњу уз евентуално повећање капацитета прераде, јер основни услови постоје: сировине и тржиште у земљи. То би допринело и нашем спољнотрговинском билансу, јер данас увозимо све врсте папира и велике количине дрвних плоча (иверице, лесонита и медијапана) за плочасти намештај и зидне и подне облоге.

Мр инж. Срђан Танасковић, Лозница

Због великог интересовања и на предлог читалаца, од овог броја Економетра уводимо и рубрику „Читаоци пишу”. Ваше прилоге можете слати на адресу:

redakcija@nirapress.com, ekonometar@gmail.com