Србији је потребан раст на здравим основама, уз поштовање критеријума социјалне правде и одговорно понашање према природном окружењу, каже др Милорад Филиповић

– Концепт одрживог развоја, који поред економског напретка обухвата и социјалну кохезију и заштиту животне средине, већ одавно је прихваћен у свету и претендује да буде универзални модел. Утолико пре је то важно и за Србију, којој је циљ да се придружи ЕУ. Али, мерење нивоа развијености искључиво преко БДП по становнику и те како може да завара ако није добра његова расподела, ако је квалитет живота становника низак и ако они не живе у чистом окружењу – каже за Економетар др Милорад Филиповић, професор београдског Економског факултета.

У вези с тим он оцењује да је за Србију од изузетне важности то што се, након већ усвојене и веома добре Националне стратегије привредног развоја до 2012. године, управо ради и на стратегији одрживог развоја, као ширем документу. Ради се у три радне групе које обухватају три основна стуба одрживости развоја.

Знање

– Иако је данас знање битан фактор развоја, код нас се о томе не води довољно рачуна. Ту није реч о опредељењима, већ о практичним потезима. Наиме, Србија има добро вођену политику према знању на нивоу декларација, политичких одлука и разних докумената. Истовремено су издвајања за потребе науке веома мала, она се остварују са једном десетином у односу на то колико би требало према већ поменутим документима. Зато смо на самом дну европских земаља. Заједно са нама су Албанија, неке земље бившег СССР-а и неке од балканских транзиционих земаља. Све остале, укључујући и Словачку и Мађарску, далеко више издвајају за комплекс научнотехнолошког развоја, подсећа др Филиповић.

– Једна група стручњака покрива економске и социјалне аспекте, друга економско-еколошке, пре свега природне аспекте везане за животну средину, а трећа, у којој и ја радим, бави се знањем као фактором развоја. Рад на овој стратегији у старту је добио техничку помоћ и донацију шведске Агенције за међународну помоћ – каже др Филиповић.

– Можемо да се похвалимо да је тим за израду ове стратегије добио позив да крајем априла и почетком маја учествује на министарској конференцији УН у Њујорку. Овај састанак министара за заштиту животне средине и за развој биће и прилика да се представи први нацрт домаће стратегије одрживог развоја. Идеја одрживог развоја подразумева трансформацију домаће економије и њено одустајање од форсирања неких базних грана, уз окретање ка производњама које су засноване на знању и иновацијама. То отвара развојну перспективу која не подразумева само високу стопу раста БДП него и квалитет раста, одрживог у дужем року, истиче наш саговорник.

У земљама као што је наша није једноставно да се такав преокрет направи јер се, бар на политичком плану, лакше убирају поени ако се, краткорочно гледано, остварују високе стопе раста. Много је теже суочити се са питањем да ли то отвара развојну перспективу.

Осврћући се на домаћу привредну сцену, посматрану у контексту одрживог развоја коме се тежи, др Филиповић каже да је ту битно имати макроекономску стабилност.

Рангирање

– Кад се упоређују две врсте рангирања која се паралелно воде – према БДП по становнику и према хуманом развоју – видљиво је да постоји велики раскорак. То је нарочито случај код земаља извозница нафте, пре свега Кувајта и Саудијске Арабије, које имају изузетно висок домаћи производ по становнику, на нивоу од 20.000 до 30.000 долара. Проблем је што је ту врло лоша дистрибуција дохотка јер је он под контролом два, три или пет процената укупног становништва. Већина становништва лоше живи и недоступно му је и лечење и школовање, па и вода за пиће. Висока је стопа неписмености, а велики део деце, поготово у руралним крајевима, не стиче ни основно образовање, истиче др Филиповић.

– Главни узрок нестабилности је спољнотрговински дефицит који је и даље велики и растући. Прошле године је достигао 6,7 милијарди долара, што показује да наша привреда још увек није кадра да понуди довољно производа и услуга који могу да буду конкурентни на светском тржишту. Овако велики дефицит покрива се уз помоћ приватизационих прихода и дознака из иностранства које достижу годишње три-четири милијарде долара или петнаестак процената БДП. Шта ће бити када нестану приходи од приватизације? Тада ће се тешко затварати спољни биланс и то већ од 2008. или 2009. године. То може да дестабилизује макроекономске токове и узрокује већу инфлацију, напомиње Филиповић.

Према речима нашег саговорника, стопа незапослености је велика, а тек предстоји приватизација јавних предузећа која имају вишкове запослених.

– У укупном јавном сектору: здравству, школству, војсци, јавним предузећима, имамо неколико стотина хиљада запослених, а од тога се, према неким грубим проценама, око 200.000 може рачунати као вишак запослених. И то ће морати да дође на дневни ред. Зато су неопходне мере којима ће се ублажити могуће драматичне последице – каже др Филиповић.

Србија има потенцијале за високе стопе раста и развојне шансе, ако би се они адекватно користили, а држава понашала на прави начин. Држава мора озбиљније да сузбија организовани криминал и корупцију, да реформише правосуђе и полицију. Истовремено, држава треба да се повуче из интервенција у привреди. Тај комплекс мора да се остави тржишту у максимално могућој мери, оцењује др Милорад Филиповић.

К. Секулић