„U Srbiji ima malo investicionog rizika. Svako ko ovde uloži novac može da zaradi. Svakodnevno, uz pomoć prevodioca, prelistavam ovdašnju štampu, i nisam zabrinut zbog naslova o ratnim zločincima ili o nekim aferama i skandalima. To su prevaziđene stvari. Nema političkog, niti bilo kog drugog rizika za ulaganje”, kazao je Adžej Svarup, ambasador Indije u Beogradu, u intervjuu za ovaj broj Biznis magazina.

Ohrabrujuća izjava nije mogla da stigne u boljem trenutku. Od tradicionalnih prijatelja iz Indije. Jer, prošao je i ceo prvi ovogodišnji kvartal bez konstituisanja nove vlade, što sa biznisom ima onoliko veze koliko je investitorima važno da izaberu zemlju koja ima mali politički rizik za ulaganje kapitala a veliki cilj u kom pravcu želi da se razvija.

Kako to praktično izgleda kada se ima jasan cilj, pokazuje iskustvo fonda Salford u Srbiji, čiji generalni direktor Slobodan Petrović kaže za Biznis magazin:

„Pokazalo se da su nam i vizija i strategija bile dobre. Radili smo onako kako smo planirali i kako je trebalo. Imali smo, normalno, i propuste koje smo ispravljali. Ali, kada pogledamo unazad, možemo da kažemo da smo jedan od retkih fondova koji nije samo došao, kupio i čekao da se pare same naprave, nego je aktivno radio. Uradili smo, na primer, restrukturisanje Knjaza Miloša, po udžbeničkom modelu – ’by the book’. Sada dalje investiramo. U Imlek ove godine planiramo da investiramo oko 26 miliona evra, u Knjaz Miloš oko 15 miliona evra…“ kaže Petrović.

Zaradu kao cilj imala je velika svetska kompanija Hjulit Pakard koja je pre pet godina počela da radi u Srbiji, čiji generalni direktor Slobodan Radić navodi, u razgovoru za Biznis magazin, da je u prošloj godini HP u Srbiji ostvario promet od 60 miliona dolara:

„Poslovanje u jednoj državi u oblasti informacionih tehnologija, na svoj način govori o snazi tržišta. Ukoliko se uporedimo sa nekom od država u regionu, na primer, sa Slovenijom i Hrvatskom, ta tržišta su oko dva i po puta jača od srpskog tržišta. Uostalom, i srpski bruto nacionalni dohodak je 2,5 puta manji nego u Hrvatskoj. Moć i snaga srpske privrede, na žalost, trenutno nemaju veći kapacitet. Zato je važno da fokus bude na razvoju srpske privrede, a ne na političkim i nekim drugim problemima“, rekao je Radić.

Jasan cilj da želi da uspe u biznisu imao je pre dvadesetak godina i Dragan Simović, vlasnik kompanije „Simeks grup“ čiji je godišnji obrt oko 60 miliona evra. Kompanija zapošljava oko 1.500 radnika, a Simović u intervjuu Biznis magazinu, tvrdi: „Nisam ja napravio ništa spektakularno, niti naprečac. Samo sam radio i radio…“

Slično iskustvo ima i Branislav Knežević, predsednik kompanije „McDonalds” za centralnu Evropu. Ima li recepta za uspeh – pitali smo Kneževića, dok se približavao Minhenu, u intervjuu koji smo napravili koristeći tekovine savremene elektronike – kompjuter i mobilni telefon?

– Nema recepta, osim napornog rada. Pre dvadeset godina nisam ni sanjao da ću dovde stići. Mislio sam da neko iz Srbije ne može da stane na čelo velike svetske firme. Međutim, u kompanijama čija se vrednost meri desetinama milijardi dolara, ne pitaju ni ko si, ni odakle si. Samo ih interesuje znaš li dobro i profesionalno da radiš svoj posao – rekao je Knežević.

Džek Velč, legendarni direktor Dženeral Elektrika, koji je pre dvadesetak godina od posrnulog američkog giganta napravio savremenog džina, ističe da je u biznisu najvažnije odrediti strateški cilj, ali ne onaj sa dugim teorijskim analizama, već cilj na čijem ostvarenju treba mukotrpno raditi.

I u Srbiji postoje strateški ciljevi. Ima ih najmanje tridesetak. Na sajtu vlade upisano je trideset već usvojenih strategija za razne oblasti – od dugoročnog ekonomskog razvoja, preko zaštite mentalnog zdravlja, razvoja obrazovanja, zapošljavanja, poljoprivrede, pristupanja EU, socijalne zaštite do borbe protiv siromaštva. Jasne strategije i određeni ciljevi. Još samo da se formira vlada pa da počne da ih ostvaruje.