Ako se želi povećanje direktnih investicija u 2007. godini, a čini mi se da tome nema alternative, onda je veoma bitno stvaranje uslova za njihovo privlačenje. Upravo u tome je veoma velika uloga Nacionalnog investicionog programa

Nacionalni investicioni plan će svakako doprineti privlačenju stranih investitora. Naime, oni idu u one zemlje koje su rešile problem infrastrukture, a koliko sam ja razumeo ono što je sadržano u NIP-u, najveći deo sredstava iz NIP-a, od ukupno preko 1,6 milijardi evra, biće upotrebljeno upravo za puteve i železnicu, kao i za telekomunikacije. Dakle, ono što strani investitor traži kada dođe u neku zemlju to je da ne mora sam da asfaltira prilaze budućoj fabrici, da misli da li ima digitalnu centralu ili ne. Uvek navodim primer Kine koja dobija 10 puta više investicija nego Indija, mada je svi smatraju daleko više demokratski uređenom zemljom. A jedini razlog je taj što je Kina shvatila da mora kao država mnogo da ulaže u infrastrukturu da bi privukla strani kapital, i to je i učinila. Zato smatram da je sa stanovišta stranih investitora dobro što se ušlo u NIP i što veći deo sredstava ide upravo u infrastrukturu, kaže u intervjuu za Magazin Biznis Budimir Boško Kostić, ranije direktor Rajfajzen banke u Srbiji, a sada predsednik Saveta stranih investitora i predsednik UO Udruženja banaka Srbije.

Nisu svi tako dočekali Nacionalni investicioni plan. Ima dosta sumnji da bi on mogao da dovede do narušavanja makroekonomske stabilnosti, a ponajviše bojazni od mogućih zloupotreba. Kako to komentarišete?

– Kakvi će rezultati biti, teško je sada reći. Smatram da je veoma važno da se čitav posao brzo obavi, da se vide rezultati ulaganja, da se ne gubi vreme, nego da se odmah krene u realizaciju izabranih projekata. Lično mislim da je logično da se posle pet godina tranzicije jedan deo sredstava upotrebi i za kulturne institucije i oduševljen sam što će sredstva dobiti muzeji i pozorišta. Svestan sam da postoje velike kritike da će se deo sredstava preliti u lične dohotke i samim tim podići inflaciju. Ne delim to mišljenje. Naravno, deo sredstava namenjen prosveti ili zdravstvu, ići će u plate tih ljudi, ali ne zaboravite da je u tim institucijama smanjen broj zaposlenih, pa ukupan efekat povećanja njihovih plata ne bi trebalo da se odrazi na rast potrošnje. Uostalom, valjda su o tome kreatori ekonomske politike vodili računa jer je i njima cilj da inflacija bude što niža.

Koliko stranim investitorima smeta visoka inflacija u Srbiji?

– Osnovna zamerka stranih investitora je i dalje obimna administracija, posebno za dobijanje građevinskog zemljišta. Nadam se da je novi Ustav razrešio to pitanje i da će ubuduće biti dozvoljeno investitoru, bez obzira na to da li je reč o domaćem ili stranom, da bude i vlasnik građevinskog zemljišta, pošto bi se time mnogo brže i lakše dolazilo do dozvola za izgradnju objekata. Teško je, naime, strancima da shvate da moraju da nabave između 35 i 50 dozvola da bi otpočeli izgradnju nekog objekta. Na nedavnom savetovanju o Srbiji kao mestu za ulaganje, predstavnik Erport sitija je rekao da su mu bile potrebne tri godine da bi počeo sa gradnjom. Ima, međutim, i suprotnih primera kao kod Bol pekidžinga, što samo pokazuje da je moguće sve drugačije uraditi ako imate svesrdnu podršku vlade i lokalnih vlasti.

Hoćete da kažete da se investitori nekako prilagode makroekonomskim uslovima, ali teško prihvataju administrativne prepreke?

– Srbiji je ubuduće potrebno što više “grinfild” investicija koje donose nova radna mesta. Privatizacija, naime, može da smanji spoljnotrgovinski deficit, zato što investitori koji na taj način uđu u Srbiju u svoje planove ugrađuju i izvoz. Nažalost, osim NIS-a čija će privatizacija početi do kraja godine, ne vidim da će biti nekih drugih velikih investicija te vrste, poput dolaska Telenora. Zato, ako se želi povećanje direktnih investicija u 2007, a čini mi se da tome nema alternative, onda je veoma bitno stvaranje uslova za njihovo privlačenje. Tu je upravo uloga NIP velika. A investitori će se već prilagoditi makroekonomskim okvirima koji su, moram reći, pozitivni za svakog stranog investitora koji želi da dođe.

Ima sigurno, osim administrativnih prepreka, ipak još nečega što im smeta?

– Uz zamerke vezane za dobijanje dozvola najviše im smeta svakako neefikasna pravna zaštita u zemlji. Makroekonomska politika je kreirana čitavim nizom zakona i to je dobro. Nije dobro što nema sigurnosti u njihovoj primeni, odnosno što stepen pravne zaštite, kada ga treba primeniti, ide jako sporo. Strani investitori otuda očekuju veće prisustvo države ne samo u smislu modernizacije sistema propisa već i u osposobljavanju ljudi za njegovu primenu. Pozitivni su pomaci napravljeni, recimo, u stečajnom zakonodavstvu i sada se stečajevi mnogo brže sprovode. Dobro je što je jedan broj stečajeva prenet na Agenciju za privatizaciju i oni sada traže brža rešenja. Zaista nisu ostavljali dobar utisak dugotrajni stečajni postupci kao u slučaju Robnih kuća ili građevinskog preduzeća “Rad”, na primer.

Do sada su nekako investitori naginjali Beogradu i Vojvodini. Jedna od ključnih ideja NIP jeste ravnomerniji regionalni razvoj. Ima li spremnosti stranog kapitala da ide u nerazvijena područja Srbije?

– Strani investitori pažljivo gledaju regionalni razvoj Srbije i ocenjuju da je potrebno izaći iz Beograda i Novog Sada, pošto će u drugim regionima biti jeftinija radna snaga a očekuju i da će opštine biti svesrdnije u pomoći oko dobijanja neophodnih dozvola. Savet stranih investitora će im sugerisati da idu, recimo, u Vranje, gde je BAT ili u Zaječar i druga mesta istočne i zapadne Srbije. Čini mi se da je došao trenutak da se revitalizuje makar jedan deo Viskoze iz Loznice.

Da li je uočena spremnost stranih investitora da ulažu i u komunalne projekte lokalnih samouprava koje one sopstvenim sredstvima sigurno ne mogu da isfinansiraju?

– Objektivno, tu postoje dva osnovna pravca. Jedan se odnosi na državu koja mora da ulaže u puteve i železnicu. Mislim da bi tu država trebalo da više insistira kod Svetske banke i Evropske investicione banke da uz njihova sredstva obavezno idu i sredstva komercijalnih banaka, jer po pravilu, ni SB ni EIB ne žele da same do kraja pokriju čitavu investiciju, a komercijalne banke sa zapada vole da idu zajedno sa SB ili EIB jer su tada, praksa je to pokazala, u povoljnoj poziciji kod naplaćivanja potraživanja i odnosa države prema kreditorima. Što se tiče privatno-državnog ulaganja u komunalna preduzeća u gradovima i opštinama, tu već postoje neke inicijative i mi ćemo kao Savet stranih investitora dovoditi potencijalne investitore koji su spremni da uđu u različite projekte, bilo da je u pitanju vodovod, otpadne vode, gradska čistoća. Sada, kada je Ustavom preneta imovina na opštine, biće mnogo lakše realizovati te projekte jer će opštine imati šta da daju kao garanciju za izvršenje svojih obaveza. Očekujem da će strani investitori od kraja ove godine biti mnogo aktivniji na tom polju.

Jedan deo sredstava NIP biće usmeren na prevremenu otplatu našeg spoljnog duga. Da li će to podići rejting zemlje u očima stranih investitora?

– Sigurno je da je sposobnost zemlje da otplaćuje dugove pozitivna. Svi kreditori vole kada je dužnik u stanju da izvršava obaveze. To što će deo viška para, pre svega usled dobre privatizacije Mobi 63, da bude upotrebljen i za otplatu kredita svakako je dobro i popravlja imidž zemlje.

A da li ćemo taj imidž narušiti zbog neispunjavanja preuzetih obaveza prema MMF? Usvojeni rebalans budžeta umnogome odstupa od budžeta koji je krajem prošle godine usaglašen sa ovom međunarodnom institucijom?

– Ne očekujem da nastanu bilo kakvi problemi koji bi mogli da ugroze nastavak saradnje sa MMF-om. Mislim da će obostrana želja biti da saradnja bude nastavljena, ali mi kao i sve druge zemlje u pregovorima sa MMF-om moramo da zastupamo naše interese i da objasnimo u kojim slučajevima odstupamo od rešenja koja su oni primenjivali u drugim zemljama i razloge zašto to činimo. Ne verujem da će MMF imati primedbe što je Srbija rešila da počne sa većim ulaganjem u infrastrukturu. I oni dobro znaju da strani investitori idu tamo gde se rešava pitanje infrastrukture jer to nijedan investitor ne želi da rešava samostalno, a ako investicije stignu u Srbiju to znači da je njen održiv razvoj osiguran.

Novi zakon o bankama, koji je u primeni od 1. oktobra, unosi mnogo novina u rad poslovnih banaka. Kao neko ko ima veliko iskustvo u bankarstvu, da li u njemu vidite podsticaj za sprovođenje druge faze reformi u bankarskom sektoru?

– Ono što mene zabrinjava, ali neman još pouzdanu informaciju, to je da je veoma mali broj banaka uspeo da uskladi svoje poslovanje sa novim zakonom. To ukazuje ili na nedovoljnu aktivnost samih banaka, ili da je i sam zakon u nekim rešenjima ostao neusaglašen sa stvarnim životom. Najveći problem zakona je, čini mi se, što je on kompilacija anglosaksonskog i evropskog zakonodavstva i iz toga će proisteći teškoće koje ćemo tek kroz praksu postepeno morati da rešavamo. U svakom slučaju, nije dobro što banke nisu izvršile svoju obavezu jer zakon je odavno donet i svi smo morali da budemo do sada spremni da ga primenjujemo. Ako je istina da većina banaka nije ispunila te obaveze, onda možemo očekivati samo da NBS produži rok, pošto možemo da prihvatimo da se kažnjava 10 odsto banaka, ali ne i većina njih.

Nije li to prilika da se oglasi i Udruženje banaka?

– Ako se ove moje bojazni pokažu tačnim, svakako ćemo ukazati bankama da je njihov propust što nisu ispoštovale rok i usaglasile svoje poslovanje sa zakonom. Ono što mi stalno kao udruženje nudimo NBS, to je da kada vide da postoje neke teškoće u bankama, a oni imaju neposredan uvid u to, nama kao udruženju treba da saopšte problem i da se mi onda angažujemo da teškoće budu uklonjene. Zajednički interes i NBS i Udruženja jeste da bankarski sistem što bolje funkcioniše. Ono što nama kao bankarima, recimo, jako smeta jeste odluka o klasifikaciji aktive i vanbilansnih stavki. Mi već više od dve godine tražimo sastanak na tu temu sa NBS, ali nikako da do toga dođe. Predlažemo da NBS izabere bar dva od četiri velika svetska oditora koji svi posluju u Srbiji i da zajedno sa njima prođemo kroz tu odluku koja, po našoj proceni, daje previše slobode kontrolorima NBS da odlučuju, što nije dobro. Neusaglašenost između međunarodnih standarda i te odluke je ogromna a ono što nas posebno zabrinjava jeste da sa takvom klasifikacijom dugova i iz toga proizašlog obima rezervacija, neće biti banke koja će pozitivno poslovati, što takođe nije dobro. Jer, da bismo i dalje privlačili strane investitore u bankarski sektor oni treba da vide mogućnost da ovde stvaraju zaradu.

Dokle se stiglo sa izradom kodeksa banaka?

– Sada u Udruženju banaka pravimo kodeks ponašanja banaka i nadam se da ćemo ga usaglasiti do kraja oktobra. Usaglašavaćemo ga između sebe u Udruženju banaka ali i sa NBS i pokušaćemo da se mi pojavimo kao institucija gde svaki klijent može da se žali, a ne da to bude centralna banka ili da građani moraju da odlaze u sudove da se žale. Udruženje će plaćati jednog iskusnog bankara koji bi bio finansijski ombudsman.

Kako strani bankari vide promene u monetarnoj politici koje su na snazi od 1. septembra ove godine? Da li očekujete relaksaciju stepena restriktivnosti, posebno kada je reč o obaveznim rezervama?

– Kada su u pitanju obavezne rezerve, u svim zemljama u tranziciji one su korišćene kao instrument smanjivanja kreditne aktivnosti banaka, često i u većem nivou nego što je to u Srbiji. Ono što nam je do sada smetalo jeste što su retroaktivno stupale na snagu, i to je uvek banke pogađalo. Mislimo da je to moglo drugačije da se rešava, mada moram da priznam da je jednim delom i objašnjenje NBS logično jer im je to bio jedini instrument koji su imali u rukama nastojeći da suzbiju inflaciju. Na kraju krajeva, kako se sada čini, inflacija će biti ispod 10 odsto na kraju godine i mislim da se za to bar delom mora odati priznanje Narodnoj banci, a videćemo da li će to pratiti i snižavanje stope obavezne rezerve, što bi bilo dobro.

Imate li primedbu na utvrđenu visinu kamatne stope na repo operacije i da li i tu očekujete smanjenje?

– Kažu da kamatna stopa mora da bude u osnovi iznad inflacije. Da li treba i koliko da bude iznad, ne bih želeo da komentarišem iz prostog razloga što verujem da će NBS to menjati i neće kamatnu stopu zadržati na sadašnjih 18 odsto. Njena sadašnja visina je opravdana ako se gleda iz ugla NBS kojoj je to instrument kojim uspešno može da povlači sredstva iz banaka i privrede, što je i bio jedan od ciljeva Narodne banke kako bi suzbila inflaciju. Međutim, jako je teško da se kod ljudi, i u privredi i kod građana, stvori uverenje da treba da posluju i misle u dinarima. To, nažalost, još ne funkcioniše. Iako je ovog trenutka bolje da se štedi u dinarima, naša štednja je još uvek u devizama. Čak su i oni koji su dobili pare od akcija Hemofarma brže-bolje požurili da dinare zamene u devize.

Može li možda kretanje kursa da ubedi građane da dinare treba čuvati? Šta očekujete da će se dešavati sa kursom do kraja godine?

– Mislim da će kurs da krene i da će apresijacija dinara da se zaustavi, naprosto zbog toga što će se smanjiti priliv deviza. Kurs će, po mojim procenama, nešto rasti do kraja godine, ali ne značajno i to je dobro jer bez sigurnosti domaće valute teško je očekivati trajan uspeh u ekonomskom razvoju. Godinu ćemo verovatno završiti sa nekih 84,5-85 dinara za evro, što je mnogo niže nego što smo na početku godine predviđali. Tada smo procenjivali da će kurs na kraju 2006. godine biti 88,5-89 dinara za evro. Međutim, i pored toga što statistika još ne registruje pad izvoza, mene zabrinjava koliko je apresijacija dinara uticala na njegovo smanjenje. Da li bi izvoz bio veći da je kurs bio drugačiji, teško je procenjivati ali je svakako ono što se zbivalo na tržištu bilo iznenađenje u odnosu na prethodni period kada je kurs stalno rastao. U svakom slučaju, kurs je doprineo stišavanju inflacije, smanjio nam je i dug i ove otplate su nam u budžetu zahvatale manji deo.

Koliko politička situacija može da utiče na dolazak stranih investitora i da li ono što neminovno sledi na političkoj sceni Srbije može da ugrozi očekivani priliv investicija u narednoj godini?

– Mnogo se govori o uticaju političke situacije na privlačenje stranih investicija ali ja mislim da se tome pridaje veći značaj nego što strani investitori uzimaju u obzir. Većina stranih investitora je ubeđena u političku stabilnost naše zemlje, bez obzira na neke teškoće i prepucavanja koja postoje između političkih stranaka. To što donosimo novi Ustav je dobro i time se period najtežih 15 godina približava kraju. Istina, bilo je bolje da smo Ustav dali na javnu raspravu ali dobro je da su svi poslanici bili jednodušni u podršci tom tekstu. Verujem da će na referendumu Ustav biti potvrđen i siguran sam da će on otvoriti mogućnost za dalji uspešan razvoj Srbije. Ne ubrajam se u ljude koji su zabrinuti za njenu budućnost, pa čak i kada je Kosovo u pitanju ne vidim da je to problem koji će ugroziti opstanak i razvoj Srbije. Više bih, svakako, voleo da to pitanje bude rešeno onako kako to predlažu naši organi – potpuna autonomija ali u sastavu Srbije. Ne mislim da bi bilo tragično i ako Albanci dobiju samostalnost ili uslovnu samostalnost. Moja zamerka kao građanina jeste da tamo međunarodna zajednica nije mnogo uradila za prošlih sedam godina i to me najviše zabrinjava. Ono što mi se čini da naši pregovarači zanemaruju u ovim pregovorima jeste status Albanaca, odnosno kako će oni da žive bilo u okviru široke autonomije ili u uslovnoj nezavisnosti ili nezavisnosti, jer se postavlja problem ekonomskog opstanka tih građana. Jer, kada govorimo o ekonomskoj situaciji, mi govorimo isključivo o ekonomskoj situaciji Srba i drugih nealbanaca. Taj ekonomski aspekt Kosova i Metohije je potpuno zaboravljen i mislim da je potrebno da se tome posveti velika pažnja. A što se tiče izbora, mislim da će oni da prođu mnogo bolje nego što sam to mislio pre nekoliko meseci. Demokratski blok, koji će činiti DS, DSS, NS i G 17 plus, stabilizovao se i sa sigurnošću verujem da će te stranke imati većinu i formirati vladu. To će Srbiji doneti stabilnost i nove strane investicije, rekao je za Magazin Biznis Boško Kostić.

Tanja Stanković