Бацао сам се највећом ревношћу на сваки посао који би ми дошао под руку, а свеједно ми је било колико бих часова радио. Једини часовник који ме је интересовао био је мој будилник – и никад не бих заборавио да га навијем

Велики напори који се сад чине, како би се створили бољи односи између послодавца и радника, потичу из истог духа који сам увек толико наглашавао – из жеље да се у нашим индустријским предузећима оствари боља слога и већа мера демократског духа. Ако је човеку само срце на свом месту – а код већине људи то је, хвала Богу, случај – лако је наћи путева и начина да се живи и ствара у слози и узајамној сарадњи. Како сам се ја лично подухватио овог самообразовања, за које сам вам на почетку рекао да је то несумњиво вредно образовање? Ево одговора.

Кад је драги стари капетан Бил Џонс, неспорно најспособнији практични стручњак свога доба за фабрикацију челика, био тако добар да ми да место са надницом од једног долара у фабрикама Бредок, којим је управљао Карнеги, обећао сам себи да ћу настојати свом снагом да индустрију челика упознам исто тако темељно као што сам некада настојао да послужујем и задовољим муштерије у бакалници, где сам први пут био запослен.
Првог јутра, пошто сам ступио на рад, упита ме Бил да ли могу терати кола. Одговорио сам му да могу све да возим, јер сам се у овом послу био ваљано извежбао као кочијаш једних поштанских кола која су припадала мом оцу, а саобраћала су између Кресона и Лорета. – Али нисам дуго морао да терам кола за надницу од једног долара. Не!

Бацао сам се највећом ревношћу на сваки посао који би ми дошао под руку, а свеједно ми је било колико бих часова радио. Једини часовник који ме је интересовао био је мој будилник – и никад не бих заборавио да га навијем. Не само што сам гледао да научим све што се у фабрици могло научити, већ сам поред тога и читао све чега сам се могао дочепати из стручне литературе о фабрикацији челика, машинама за прераду челика, о гвожђу и рударству.
У школи сам стекао извесно елементарно знање из хемије, а моћи ћете лако да појмите како сам свој посао узимао озбиљно, ако вам кажем да је после венчања (узгред буди речено, оженио сам се врло млад: сматрам уопште да човек треба рано да се ожени) моја жена уступила своју собу за шивење, како бисмо је претворили у хемијску лабораторију. Изричито кажем ”ми”, јер се моја жена исто тако интензивно интересовала за мој рад, моје студије и мој напредак као и ја сам.

Да нисам губио много времена, може се закључити кад се дозна шта се догодило приликом мога првог представљања Карнегију. Радио сам већ неколико година у фабрици, кад ме капетан Бил једнога дана позва да одем у канцеларију Карнегија и овоме рече: ”Андреја, стари друже, овај младић познаје наше предузеће исто тако добро као и ја сам“.

Ова изјава, данас могу да кажем са добрим разлогом, била је јако претерана, али је одмах побудила интересовање Карнегија и од тог тренутка имао ме је стално у виду. Последица тога беше да сам тачно после шест година, од дана кад сам први пут као надничар ступио у предузеће, унапређен за техничког директора. Ово спомињем само зато да истак-
нем још једном значај који лежи у томе да се време у младим годинама искористи марљиво и савесно, ако човек има амбицију да некад постигне свој циљ. Као што рекох већ једном, млад човек мора да се определи благовремено или да иде за уживањем или за успехом, а нико не сме сам себе да заварава уверењем да једно с другим може врло лепо да се споји.

Вршио сам стално експерименте да бих, колико ми је било могуће, тачно упознао хемијски састав појединих врста гвожђа и челика, као и њихову отпорност – чврстоћу, односно проценат угљеника и мангана који су потребни да се материјал може искористити за поједине практичне сврхе. Сећам се још да смо једнога дана од железничког друштва ”Пенсилванија” добили поруџбину у којој је било детаљно назначено да поручене шине морају имати тачно прописан хемијски састав, а капетан Бил, који никад није много марио за хемију, прасну том приликом са извесном нервозом и једва уздржаном љутњом: „Слушај Чарли, та проклета хемија ће још једном упропастити целу индустрију челика”.

Био сам у могућности да научим врло много о фабрикацији челика, и то из два разлога: прво, волео сам свој посао: и друго, био сам вољан да му се посветим без икаквог оклевања, како бих га успешно савладао. То су два главна предуслова за успех у ма коме позиву: треба најпре остварити први, да би други постао могућан и користан.