Висока прошлогодишња инфлација, као и тенденције раста цена на почетку ове године, бациле су владу и министре у велике бриге. Узгред, постоји ли ишта погубније за привреду од забринутих и активних (а неуких) министара?
Данијел Цвијетићанин
Очас се неки од њих може сетити много пута опробаних (и увек неуспешних) мера административне контроле цена. Овога пута, један енергични министар предложио је лимитирање трговачких маржи на 15 процената, иако се један други министар, боље упућен у економску струку (и науку), срећом, успротивио оваквом предлогу, што нипошто не значи да је извесно којем ће се мишљењу влада приклонити.
Нема потребе објашњавати, по ко зна који пут, зашто је насиље над економским законитостима (а нарочито над ценама) погубно за привредни живот, за што из таквих командних мера нужно следе несташице и поремећаји, као и зашто су привреде са административном контролом цена бремените погрешним одлукама. Економска литература која даје убедљиве одговоре на ова питања изузетно је обимна (у деведесетим годинама, изврсне књиге које су се бавиле овим питањима, често су носиле печат “опасне књиге”; необично је што данас постају још опасније!). Заслужује, међутим, пажњу питање: зашто су, код нас, овакве мере (а и друге врсте државних интервенција) увек популарне и зашто политички функционери, у атмосфери загрејаној страначким напетостима, увек са извесним пропагандним успехом, лансирају баш овакве најаве?
Дијагноза стања је јасна: монополски положај неколико трговинских ланаца омогућио је формирање маржи на вишем нивоу од оног који се сматра нормалним. Али, мора се поставити питање: како то да су, у релативно кратком року, код нас настали монополи и да ли су српске владе, у процесу приватизације, фаворизовањем тзв. подобних власника, највише допринеле монополској структури тржишта, уз објективну чињеницу (диктирану међународним факторима) да је државна територија све мања, па свака значајнија понуда, на малом простору, добија карактер монопола. Поново избија у први план учињена грешка у редоследу приватизације: вероватно је приватизација производних предузећа требало да претходи приватизацији сектора трговине и финансијских услуга.
Да ли, код нас, постоји страх од економске слободе? Можда је такав страх оправдан, ако се узме у обзир несигурност најважнијих институција и необично слаб квалитет правног поретка. У вучјим условима конкуренције, ако су сва средства дозвољена, а власт манифестује недоследност и цинизам, појединац се осећа угрожен (и најмање склон привредним подухватима). Уколико не постоје правила која га штите и важе једнако за све, он спонтано почиње да верује да је можда боље да постоји један и само један “газда”, чију ће вољу сви да поштују и чијој ће се ћуди (и њеним менама) сви покоравати (да ли је ово пут ка тоталитарној свести, којој, ваљда, не тежимо)?
П.С.
У поплави “брига”, можда они који су са задовољством слушали вести о томе како је власт успела да “растргне” овај или онај пословни систем имају више разлога за забринутост и од саме владе.
У овом броју још и …
- Веза са европским тржиштем
- Спој природе и етномотива
- И кошава може добро да греје
- Беочински бизнис парк
- Циљеви каријере
- Како написати биографију –CV
- Вештина руковођења
- Детаљно о свим трансакцијама
- Следећи број Економетра излази 4. априла 2006.
