Јовица Божић је почео као вулканизер, а данас производи софтвере, гради луксузне, туристичке виле изнад Дубровника и рециклира електронски отпад. Успео је да једну од својих фирми прода преко Лондонске берзе, тренутно планира да изгради мању пивару у Панчеву и ту свакако није крај пословној империји коју развија са својом породицом

Ништа не може да буде велико, ако претходно није било мало – каже на почетку разговора Јовица Божић, привредник који је свој први приватни посао започео у селу Омољица код Панчева пре тридесетак година, а данас живи и послује на релацији Лондон – Београд – Бањалука – Дубровник.

Када је 1985. године одлучио да ће његов први приватни бизнис бити вулканизерска радња те да ће у њој сам радити, родитељи Јовице Божића су били у шоку. Иако су и сами били радници, очекивали су да ће се син бавити грађевином, „имати канцеларију и своју секретарицу“ будући да је завршио Грађевински факултет.

– Размишљао сам за који посао ми треба мало улагања, а којег нема у Омољици где смо живели. Нешто новца сам уштедео радећи у Немачкој као студент, а остатак је мој отац „на преке јаде“ и под маминим и мојим притиском, позајмио од директора ПИК-а у коме је радио. То би у данашњем новцу било око 15.000 евра – прича Јовица Божић како је све почело у његовој 26. години.

Почетак са „Ауто Зеком“

Прву вулканизерску радњу „Ауто Зека“ отворио је 1985. у Омољици. Назив је дао по свом надимку. Пријатељи су га звали
Зека због брзине у каратеу, спорту којим се бавио 15 година и из којег је, како сам каже, извукао многе поуке које је применио у послу.

– Увек сам повлачио паралелу између каратеа и бизниса. Филозофија је слична: „Колико уложиш себе, толико ћеш и да добијеш“ – каже Божић и додаје да планира да напише књигу „Паметна продаја“ у којој ће управо писати о сличностима каратеа и бизниса.
Од првог дана по отварању вулканизерске радње је, како каже, у потпуности уложио себе, радио је и по 12 сати јер није желео да одбије ниједну муштерију. Када је видео да не стиже ни да једе, запослио је још једног радника.

– Није ми сметало да радим један од најпрљавијих послова иако сам имао факултетску диплому. И данас се многи образовани људи либе разних послова. Мене је увек интересовало да ли могу да зарадим и употребим своје знање у развоју неког посла – каже Божић.
Брзо је напредовао јер се разликовао од других својим професионалним приступом.

– Тада је синоним за вулканизере био да су то људи који више времена проводе у кафани и које муштерије моле да им „окрпе гуму“. Ја сам долазио на време, остајао дуже, био комуникативан и увек насмејан. Кад сам видео да такав приступ функционише отворили смо радњу у Панчеву – прича Божић. До 1991. су имали ланац од пет сервиса.

– Привредници који су осамдесетих покретали посао су заправо били пионири капитализма, али иако је систем био уређенији, требало је имати „петљу“ јер смо ипак живели у социјалистичком друштву. Контроле су биле много учесталије – каже Божић.

Још тада је, његов први син Немања, рођен 1986., био очева сенка и пратио га на пословним састанцима.

– Наш ауто „голф I“ је била покретна канцеларија. Тата је говорио: „Ја продајем велике аутомобиле, ти мале“. То искуство је било сасвим довољно да осетим како бизнис функционише – каже Немања Божић.

Први увозник половних гума

Боравећи и радећи у Немачкој код својих ујака, Јовица Божић је запазио да Немци аутомобилске гуме мењају два пута годишње.

– Видео сам да они бацају гуме које су боље од 90 посто оних које користе наши људи. Пронашао сам фирму која се бавила рециклажом у Немачкој и били су одушевљени што би неко те гуме узео и користио, будући да рециклажа подразумева и „поновну употребу“ производа. За нас је било више него повољна прилика јер нам новац није био потребан, будући да смо за сваку гуму од Немаца добијали у то време по пет марака и затим их увозили у Србију и продавали – објашњава Божић.

Ниједан посао којим се бавио, како каже, није измишљен – све што је радио видео је „на Западу“.

– Имали смо среће да смо сваки посао имплементирали на прави начин у право време, што је такође један од услова да се постигне успех. Поред тога, тајна мог успеха је и то што сам увек желео да сам контролишем своју судбину, баш као што у каратеу сами контролишете борбу – истиче он.

Отварање фирме у Немачкој

У међувремену је регистровао фирму у Енглеској, па у Немачкој, која је почела да сакупља гуме и практично их продавао својој српској фирми. Не крије да му је у томе помогла и женидба са Енглескињом Саром 1991. године, захваљујући чему је добио енглеско држављанство баш у време када Срби нису били омиљени на Западу. Сара је, иначе, била његова младалачка љубав, познанство са летовања у Поречу. Међутим, она је прекинута на неколико година. У међувремену је Јовица добио сина Немању са првом женом, да би се почетком деведесетих оженио Саром.

Опширније у штампаном издању

---

У овом броју још и …

• ЕНРИКО ВЕРДОША: Како се заштитити од раста каматних стопа
• Позив предузетницима да више користе лизинг
• СЛОБОДАН ВЕЉКОВИЋ: Чинимо све да се повећа број осигураних предузетника
• Јачају традиционалне везе двеју привреда
• Најбоља решења у области дрвне индустрије
• Бесплатни савети за управљање фирмом
• Све више грађана заинтересовано за животно осигурање
• Следећи број Економетра излази 6. децембра 2016.