Директни преговори са потенцијалним купцима, попут оних са Фијатом, који заобилазе Закон о приватизацији, носе велике ризике

Иако разумем зашто се у игру уводе и неке флексибилније форме приватизације, када је реч рецимо о Застави или РТБ – Бору, јер досадашње нису дале резултате, мора се знати да то носи и велике ризике. Притом, реч је о заобилажењу Закона о приватизацији који не познаје директне преговоре. Подсетићу да је његова основна идеја да се иде на тендере и аукције, док се може и док то даје резултате, а онда на ред долази стечај фирми. Још док се припремао овај закон, а ја сам био у тој радној групи, опште расположење је било против директних преговора владе са потенцијалним купцима. Сматрало се да је то најбржи пут у корупцију у било ком смислу – да се од преговарача узму неке паре, обезбеде себи политички поени или се искористи на други начин за себе или своју странку. И зато овај закон не даје основу да се директно преговара са могућим купцима и на неки вешт начин склапа посао као што је рецимо овај са Фијатом. Ја не кажем да је то незаконито, али се не води по важећем Закону о приватизацији, већ по Закону о предузећима. А по њему је могуће да постојеће предузеће Застава и Фијат праве нову фирму, а она стара наставља да постоји. Слично се ради и код РТБ-Бора, кад је реч о правном основу, мада до краја није јасно шта ће се ту десити.

Овако је др Бошко Мијатовић, председник Управног одбора Центра за либерално-демократске студије, одговорио, у разговору за Економетар, на питање како коментарише то што се сад посеже и за неким флексибилнијим облицима приватизације.

Зашто кажете да је то и опасно?

– Опасно је зато што може да се направи лош „дил“. Не само у смислу могуће корупције него и са аспекта интереса Србије, већ и зато што други преговарач може бити вештији од нашег. Ја баш и немам пуно поверења у преговарачке капацитете наше владе. Дакле, директни преговори носе опасност и те флексибилније форме које заобилазе Закон о приватизацији доносе велике ризике.

Противуречности аранжмана

Ипак, није спорно да је аранжман са Фијатом добро решење за Заставу, мада недоумицу изазива једно принципијелно питање. Ради се о прихватљивости тако великих бенефиција које држава даје рефундирајући чак 25 одсто инвестиција?

– Добро ће проћи и Фијат и Крагујевац, али остаје питање – како ће проћи Република Србија. Фијат ће проћи добро: добиће разне бенефиције, бесплатно грађевинско земљиште, пореске олакшице, за које се још не зна какве су и колике су а које се не спомињу у споразуму, заштиту од промене прописа и фирму без дугова. Затим, Фијат постаје већински власник уз обавезу инвестирања, али не преузима све запослене већ колико му је потребно. Има, дакле, пуно тога што казује да ће Фијат добро проћи. Да ли је то превише добро или не, тешко могу да проценим без тендера. И Крагујевац ће проћи добро, што је видљиво и по изјавама његових челника у стилу – ура, ура… Добиће инфраструктуру, нову фабрику, у доброј мери решити проблем радника који сада не раде. Али, цео цех, суштински, подноси Србија, јер треба да плати градњу инфраструктуре, део инвестиције у саму фабрику, преко пореских олакшица и бенефиција које падају на њена плећа, па све до бриге о запосленима који остану без посла. Дакле, очита је та противуречност у интересима па би влада требало озбиљно да размотри Фијатову понуду кад буде потпуно комплетирана.

За почетак наредне године најављује се и расписивање тендера за Галенику која, према неким проценама, вреди 600 милиона евра. Каква су ваша предвиђања успешности ове важне приватизације и како коментаришете појединачне опаске да Србија треба да има своју националну фармацеутску компанију?

– Галенику би у целости требало приватизовати јер не видим разлога зашто би држава имала своју фармацеутску компанију. Добро је познато да у Србији постоје и друге фармацеутске куће: Хемофарм, Здравље-Актавис, Зорка-Шабац, и све оне послују нормално а у власништву су странаца. С друге стране, Србија са Галеником има проблем, а и Галеника са Србијом. Галеника губи учешће на тржишту баш зато што је у државном власништву и што је воде неки политичари нижег ранга и она полако бива потискивана са тржишта. А некада је производила више од половине лекова у Србији…

Опширније у штампаном издању