Више од сто година у Чуругу постоји породична радионица у којој се свилене бомбоне и остале старинске шећерлеме производе ручно, као што је то радио оснивач Риста Ђорђевић

Мало је породичних мануфактура које трају дуже од века, као што је то случај са „Бомбоницом“ из Чуруга, самосталном занатском радњом за производњу бомбона. Тамо се све ради ручно, као некад, нема електронике ни савремених машина, све одише духом старих, добрих времена. Веровали или не, и штанц машине за бомбоне старе су колико и овај занат у мирној варошици поред Тисе.

Мирјана Миливојев, власница ове радионице која је од оснивања до данас у рукама једне породице, постала је наследница по изричитој жељи покојне свекрве. Ову част заслужила је дугогодишњим шегртовањем у радним просторијама по којима се ширио њој омиљени мирис куваног шећера. Искуства је имала напретек, а посластичарску диплому стекла је накнадно, ето да има и „ћагу“ сродног заната.

А све се догодило случајно, још 1903. године, када је општински благајник Риста Ђорђевић „из чиста мира“ постао шећерџија и кренуо по вашарима да продаје свилене и шарене бомбоне. Пошто му је јединац син рано умро, усвојио је сироче Славка Миливојева, увео га у посао и оставио му радњу и кућу. Посинак се оженио Ђурђинком са којом је добио троје деце, између осталих и Мирјаниног мужа Негована.

И ето ње ту, још од удаје 1971. године, стално у послу, не воли много да прича. Али мора да каже да су свекар и свекрва своје огромно срце пренели на целу породицу и да су свима усадили веровање да и бомбона има душу, које су муњевито усвојиле мале Мирјанине унуке Мирјана и Зорица. Усадили су и леп обичај да свако ко у кућу уђе види бомбоне, проба их и понесе. А од оних који нису праг прешли, а ипак су богато да-ривани, пуна је кућа захвалница: незбринуте деце, деце са Косова, Кола српских сестара Епархије Бачке и разних установа.

„Бомбоница“ је синоним за више врста шарених бомбона, свилених и воћних, за зелене ментолке, лизалице и пругасте лулице. Осим тога, овде се праве ораснице, карамеле, желе бомбоне, бир штанглице, кретош… Нешто више о технологији израде сазнали смо од друге Мире, Мире Анишић-Миличевић, сестре од тетке власнице, која прискаче у помоћ кад год затреба, а истовремено је нека врста породичног менаџера и портпарола.

– Шећер се кува у два котла, а онда се пресипа у вакуум апарат где се филтрира, па се та прерађена маса носи на камени сто. Тамо се извлачи прва кошуљица, маса се дели на онолико делова колико има руку, углавном укућана, меси се и баца на клин одакле се извлаче свилене нити. Шарене пругице добијају се пошто се убаце боје, а мириси долазе од екстракта ваниле, кајсије, лимуна, јагоде… Посластица кретош добија се када се у вакуумирану масу убаци пена од беланаца и још нешто што је – пословна тајна.

Нови производ „Бомбонице“ је такозвана Мирина шареница, а нова је и обнова традиције у виду фишека од кукурузовине, или кумуше. Радионица има своју амбалажу и своје кесице, а сви производи имају заштитни знак старих заната.

Подразумева се да ова породична производња није масовна, нема познатог купца, све је на сто грама. Тако било, тако и остало. И даље се ови слаткиши продају по разним сајмовима, вашарима, славама, о црквеним празницима, а у ово новокомпоновано време и по кобасицијадама, пасуљијадама, куленијадама, ракијадама…