Сви се слажу да је шљива велики адут и шанса у рукама произвођача и државе, али шта то вреди када још увек највеће количине плодова ове воћке завршавају у казанима за ракију
Од око 500.000 тона очекиваног овогодишњег рода шљиве у Србији, свака друга биће, односно већ је, убрана у ваљевском крају. Од те количине, највише у Подгорини у којој је званично евидентирано милион родних стабала националне воћке. Због тога и не чуди што су вредни Осечанци на искрај овог лета по други пут заредом организовали сајам шљиве са звучно-романтичним називом “Благо Србије”.
О овој манифестацији, и поред одређеног броја скептика и критизера, још дуго ће се говорити. Најпре, због неочекивано великог броја излагача (220), квалитета и разноврсности производа од шљиве као и добре посећености. Уз овај ехо, сајам ће бити упамћен и по иницијативи најмлађих произвођача из Подгорине, који су одлучили да се због годинама лоше откупне цене и несигурног пласмана повежу са руским компанијама и тржиштем које је деценијама било традиционално и највеће за пласман националне воћке. Сајам ће бити упамћен и по необичном отварању на којем је изасланик председника Владе Србије, академик Матија Бећковић, поред осталог казао: “Благо Србији, са “Благом Србије”. За свој надахнути омаж добио је громогласни аплауз свих присутних, па и самих произвођача, националне воћке. Међутим, када смо их нешто касније упитали какве ће вајде имати од “плавог блага”, скоро хорски су одговорили да је шљива у Србији благо само у песмама и обећањима политичара.
– Прејака је реч да је шљива благо. Она би то, додуше, могла да буде под условом да се мање прича а више ради у смислу подршке нама произвођачима да бисмо могли да је гајимо на савремен начин и не бринемо о каснијем њеном пласману. Сада је ситуација сасвим другачија и јако неповољна. Примера ради, хладњачари су плаћали за килограм најквалитетнијих плодова од 10 до 15 динара. Ако се зна да је надница за радника који купи шљиву 1.000 динара, односно 100 килограма плодова, јасно вам је каква је рачуница и ко у свему губи. Да бих се “извадио” осушио сам нешто више од 2.500 килограма шљиве, али и ту тек предстоје муке, јер је треба продати по иоле повољној цени. А то ћу једино моћи по српским кванташима или на пијацама. То није благо, као што рекох, већ мука – прича Горан Симић, из Горњег Црниљева код Осечине, који је добио прву награду сајма, златник, за квалитет шљива коју традиционално гаји ову воћку на преко три хектара површине. И његов млађани колега Драган Крсмановић, из Лопатња, каже да је ниска откупна цена и годинама неизвестан пласман кључни проблем који га муче. У противном, на свом имању где је одлучио, после завршене средње школе, да се бави пољопривредом, вели, има све предуслове да ову воћку производи не у тонама, већ вагонима.
– Јако је лоше када чекате на накупце и прекупце да вам купе шљиву. То уцењивање је неподношљиво и крајње време је да се нешто промени. Ко ће то урадити мени није познато, али чујем приче да ће ипак неко “окренути” лист. Ја сам млад и имам још увек стрпљења – вели Драган, уз коментар да је сајам пун погодак када је у питању афирмација ове воћке и истицање свих вредности, али и слабости које је прате.
