“Sahalin 2” – najveći svetski projekat u integrisanoj eksploataciji nafte i gasa. Strane korporacije prinuđene na ustupak ruskim interesima na Sahalinu: prepolovljen udeo Šela i japanskih kompanija

TOKIO, februara 2007.

Potpisivanjem protokola, kojim je 21. decembra 2006. ruski Gazprom stekao 50 odsto plus jednu deonicu u preduzeću “Sahalin enerdži investment kompani” (SEIC) koje sprovodi veliki projekt za crpljenje gasa i nafte “Sahalin 2”, japanski interesi u oblasti energetike na Dalekom istoku, dugoročno gledano, zadobili su još jedan snažan udarac.

SEIC, osnovan sa ciljem da razvija polja nafte i prirodnog gasa i od sirovinama prebogatog ostrva Sahalin napravi regionalni centar za snabdevanje Japana, Južne Koreje i zapadne obale Severnoameričkog kontinenta, do decembra se nalazio u vlasništvu petrohemijskog giganta Rojal Dač Šel, koji je posedovao udeo od 55 odsto akcija, i japanskih korporacija Micui i Micubiši sa po, 25 odnosno 20 odsto akcija. Ova tri subjekta, skupa sa kompanijama Maraton i Mekdermot koje su kasnije prodale svoj udeo, činila su konzorcijum koji je u aprilu 1994. započeo rad na projektu “Sahalin 2”. Decembarskim sporazumom, međutim, rusko preduzeće, kao i država koja je njegov većinski vlasnik, ušli su na velika vrata u najveći svetski projekat u kombinovanoj eksploataciji nafte i gasa, a sticanje pozicije većinskog deoničara SEIC-a koštaće ih 7,45 milijardi dolara.

Istorijat “Sahalin 2”

Upravo je ruska država, stav je zapadnih i japanskih analitičara, svojom strategijom pritiska preko Ministarstva za prirodne resurse i Ruske agencije za ekologiju (Rosprirod-nadzor), u proteklih godinu dana usporavala izvođenje radova i time prouzrokovala gomilanje troškova i kašnjenje u isporukama sirovina, dovodeći strane investitore u poziciju da ne mogu u potpunosti da ispune obaveze prema svojim kupcima. Rusko ministarstvo za prirodne resurse u septembru prošle godine je povuklo dozvolu za rad dela postrojenja na Sahalinu.

Rusija je tada optužila strane kompanije za prekomerno odlaganje otpada, nezakonito produbljivanje morskog dna, nepreduzimanje mera za prevenciju korozije podvodnih cevi naftovoda, kao i prekomernu seču šuma, a imala je i pritužbe na mere za bezbednost radnika. Sredinom novembra zamenik šefa Ruske agencije za ekologiju Oleg Mitvol najavio je i mogućnost pokretanja tužbe za nadoknadu štete u visini od 15 milijardi dolara. Sve ovo poslužilo je za stvaranje većeg manevarskog prostora za Gazprom u pregovorima sa Šelom i japanskim akcionarima.

Karakteristike projekta

Po novom sporazumu, sva tri strana investitora ustupila su po pola paketa svojih akcija Gazpromu, najvećem svetskom snabdevaču gasom. Šel će sa 27,5 odsto akcija, koliko mu je preostalo, zadržati uticaj u rukovođenju kompanijom i imati ulogu tehničkog savetnika, dok će Micui i Micubiši morati da se zadovolje sporednim ulogama u skladu sa svojim udelom od 12,5 odnosno 10 odsto.

U projekat “Sahalin 2” do sada je uloženo preko 12 milijardi dolara. SEIC ima pravo na eksploataciju rezervi procenjenih na 150 miliona tona nafte i 500 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. On trenutno upošljava 17.000 ljudi, građevinara i naftaša, i dnevno crpi 80.000 barela nafte. Smatra se da će dovršetak radova na naftnim platformama do kraja ove godine omogućiti proizvodnju od 340.000 barela crnog zlata dnevno, kao i da će gasno postrojenje koje treba da počne sa radom krajem 2008. omogućiti skladištenje, kondenzaciju i utovar u brodove 9,6 miliona tona gasa godišnje. Kada bude završen, kompleks instalacija sastojaće se od tri platforme u priobalju, rafinerije, postrojenja za proizvodnju tečnog prirodnog gasa i terminala za izvoz nafte na kopnu, kao i mreže od 300 km podvodnih i 800 km cevi na suvom.

Interesi Šela

Projekat je zahtevao i konstrukciju, odnosno, proširivanje drumske i železničke mreže i aerodroma, a ukupni torškovi znatno su premašili prvobitnu procenu eksperata Šela koji su predvideli da će do 2014. biti potrebne investicije u iznosu od devet do 11 milijardi dolara. Ta procena je korigovana sredinom 2005. na 20 milijardi dolara.

Direktori Šela i dveju japanskih kompanija javno su pozdravili pristupanje Gazproma projektu i izrazili olakšanje što će time biti ubrzan tempo radova na Sahalinu. Nova vlasnička struktura, međutim, daleko je od njihovih prvobitnih zamisli i planova o unosnoj eksploataciji ogromnih resursa Sahalina i predstavlja novi veliki uspeh Moskve koja nastoji da revizijom nepovoljnih ugovora iz Jeljcinove ere i jačanjem državne kontrole u poslovanju naftom i gasom ostvari ekonomski preporod i proširi svoj politički uticaj u međunarodnim odnosima.

Šel, britansko-holandska petrohemijska kompanija koja posluje u preko 140 zemalja sveta, u svojoj strategiji razvoja pridaje veliki značaj Aziji, odnosno Dalekom istoku. Pored udela u eksploataciji izvora na Sahalinu, svetski petrolejski gigant u kineskoj provinciji Guandong poseduje petrohemijski kompleks vredan 4,3 milijarde dolara koji je počeo sa radom početkom prošle godine i ima proizvodni kapacitet od 2,3 miliona tona hemijskih supstanci godišnje. Prvobitnih 55 odsto akcija u projektu “Sahalin 2” predstavljalo je dragulj u kruni Šelovih poslovnih poduhvata širom sveta.

Međutim, veliki troškovi tog projekta i posledice skandala vezanog za preuveličavanje ukupne cifre rezervi gasa u posedu kompanije, prisilili su ga da u 2005. godini, kada se našao pod pritiskom ruske vlade zbog navodnog nepoštovanja odredbi ugovora o angažovanju ruskih preduzeća za radove na Sahalinu, popusti i potraži izlaz iz teške situacije u ugovoru sa Gazpromom, odnosno u zameni 25 odsto akcija u “Sahalinu 2” za 50 odsto akcija u poljima gasa u arktičkom delu Rusije i keš.

Dupliranje troškova

Neposredno nakon zaključenja preliminarnog ugovora sa Gazpromom u julu te godine Šel je objavio činjenicu da će troškovi razvoja kapaciteta na Sahalinu biti duplo veći nego što je prvobitno planirano – potez koji je navukao gnev ruske vlade jer je ugovorom potpisanim sredinom devedesetih, u uslovima kada je nestabilnost u zemlji bila veća a cene nafte 50 odsto manje, predviđeno da ruska država počne da ubire deo profita tek nakon što strani akcionari povrate sva uložena sredstva. Dupliranje troškova pod takvim ugovorom faktički znači da ruska država mora da sačeka još nekoliko godina pre nego što počne da ubire svoj deo profita od prodaje sahalinske nafte i gasa.

Kremlj je na to reagovao “ekološkim” pritiskom koji je konačno rezultirao decembarskom revizijom u kojoj se Gazprom dokopao većinskog dela akcija. Inače, ruska vlada do trenutka kada je ovaj tekst zaključen, još uvek nije zvanično prihvatila korekciju troškova nagore i odlaganje isplata profita, ali je na pomolu rešenje po kojem bi ona priznala korekciju pod uslovom da tri strana investitora bespovratno ulože 3,4 milijarde dolara u kompleks na Sahalinu. Rusija je, inače, do kraja 2006. kroz poreze i bonuse ubrala 600 miliona dolara od projekta “Sahalin 2”.

Šel, Micui i Micubiši, trenutno nastoje da obezbede kredit od 400 miliona evra od velikih svetskih finansijskih institucija, ali ulazak Gazproma u posao mogao bi da oteža dobijanje kreditne linije, jer se u bankarskim krugovima na zapadu on vidi kao akt nacionalizacije SEIC-a od strane države. Jedan od potencijalnih kreditora, Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (EBRD), već je najavio povlačenje iz razgovora.

Energetski odnosi

Japan koji 80 odsto svojih potreba za naftom podmiruje uvozom iz zemalja Persijskog zaliva, poučen iskustvom naftnog šoka iz sedamdesetih i suočen sa političkom nestabilnošću tog regiona, želi da diversifikuje izvore snabdevanja. Japan je, takođe, zapao u energetsko suparništvo sa Kinom čije rastuće potrebe za sirovinama i lov na prirodne resurse prete da ugroze funkcionisanje njegove ekonomije, a nalazi se i u teritorijalnom sporu sa Rusijom oko četiri ostrva iz Kurilskog lanca, južno od Sahalina, koje je Crvena armija zauzela na samom kraju Drugog svetskog rata, a za čiji povratak Japan mora da igra na kartu ekonomskog uticaja putem uslovljavanja investicija. Osim toga, geografska blizina Sahalina i bogatstvo njegovih nalazišta nafte i gasa predstavljaju najprirodnije i najjeftinije rešenje za sirovinama siromašni Japan.

Prve mušterije SEIC-a kada je u pitanju gas, postale su tri japanske kompanije iz oblasti distribucije struje i gasa koje su 2003. potpisale ugovore u trajanju od 21 do 24 godine na ukupno 3,1 milion tona godišnje. Zato je preuzimanje SEIC-a od ruske strane, geopolitičkim analitičarima u Japanu zadalo nove glavobolje, naročito kada se ima u vidu da je Japan nedavno u Rusiji izgubio i početne, jake pozicije u nadmetanju za sibirsku naftu.

Naime, u decembru 2004. Rusija je objavila da planira izgradnju naftovoda dugog 4.180 kilometara, od Taišeta u istočnom Sibiru do mesta Perevoznaja u blizini Nahodke na obali Japanskog mora, koji bi prvenstveno služio snabdevanju Japana, a zatim i Južne Koreje. Japan, koji nastoji da na duži rok obezbedi stabilni priliv nafte za svoju gigantsku ekonomiju i smanji zavisnost od uvoza crnog zlata sa nestabilnog Bliskog istoka, ponudio je da u finansiranju ovog naftovoda učestvuje sa sedam milijardi dolara. Ipak, u aprilu 2005. rusko Ministarstvo za industriju i energetiku objavilo je da će prioritet u izgradnji naftovoda za Daleki istok dati deonici koja vodi do mesta Skvorodino na samo 69 kilometara od kineske granice, te da će tri godine nakon toga, ukoliko to dozvole naftni resursi u istočnom Sibiru, naftovod biti produžen do Japanskog mora.

Potrebe Kine

Za razliku od zapadnog Sibira i zapadne obale Kaspijskog mora, gde postoje velika polja nafte i gasa iz kojih se snabdeva Evropa, područje istočnog Sibira je nedovoljno razvijeno i tek predstoje skupi poduhvati za otvaranje takvih polja. Odluka ruske vlade da prednost da Kini zbog fantastičnog potencijala njenog tržišta i boljih političkih odnosa sa tom državom, dočekana je sa velikim razočaranjem u Japanu gde su stručnjaci izrazili zabrinutost da će Rusija nakon završetka trase do Skvorodina dati prioritet gradnji kraka za kineski industrijski grad Dačing, u skladu sa zahtevima kineskih lobista, i time dodatno odložiti nastavak gradnje ka Japanskom moru.

Japanski energetičari takođe su izneli mišljenje da će Kina, sa ogromnim tržištem i godišnjom stopom ekonomskog rasta od osam do 10 odsto, upiti više od 600.000 barela dnevno koliko joj je po ruskom planu dodeljeno, te da količina nafte koja će stizati do Japanskog mora neće biti dovoljna da opravda japansku investiciju, ako, s obzirom na rastuće potrebe Kine i nedovoljni proizvodni kapacitet istočnog Sibira, uopšte i dođe do nastavka gradnje kraka prema Japanu. Uprkos ovim zebnjama, Japan se saglasio sa ruskim planom i prilikom posete predsednika Putina Tokiju, u novembru 2005. potpisao međudržavni sporazum o zajedničkom finansiranju izgradnje istočnosibirskog naftovoda.

Projektovani profit

Korporacije Micui i Micubiši koje su ulile 4,7 milijardi dolara kapitala u “Sahalin 2”, prodajom polovine svog udela ostvariće profit, procenjuje se, od oko 300, odnosno 165 miliona dolara, ali će njihova zarada, dugoročno gledano, biti znatno manja od projektovane. Ove dve kompanije, smatra se, počele su da traže načine da umanje rizik poduhvata na Sahalinu nakon prvih pritisaka ruske vlade da se u vlasničku strukturu uključi Gazprom i teškoća u finansiranju zbog nespremnosti moćnih japanskih banaka da se više angažuju na poslovima u Rusiji. Zvaničnici dveju japanskih korporacija izrazili su olakšanje zbog činjenice da su uprkos brojnim problemima izbegnuti gubici, ali i razočaranje zbog toga što njihovo učešće u “Sahalinu 2” neće moći da posluži kao okosnica njihovog strateškog, dugoročnog razvoja.

Ruski Gazprom obavezao se da će ispoštovati ugovore sa japanskim distributerima gasa i nafte koji su ranije sklopljeni pod okriljem projekta “Sahalin 2”.

Japanski kapital angažovan je i u projektu “Sahalin 1”. Konzorcijum SODECO, sastavljen od sedam japanskih kompanija, poseduje 30 odsto akcija u projektu “Sahalin 1” koji za cilj ima snabdevanje gasom regiona Habarovski kraj i izvoz nafte u Kinu. Palicu u ovom projektu, koji je startovao 1996. drži američka korporacija Ekson-Mobil sa, takođe, 30 odsto, dok ruska firma Rosnjeft i indijski ONG imaju udeo od po 20 odsto.

Sudbina investicija

Rezerve nafte na čiju eksploataciju imaju pravo akcionari “Sahalina 1” iznose 307 miliona tona i dovoljne su da zadovolje potrebe cele kineske privrede za 15 godina. “Sahalin 1” ima tapiju i na 450 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. Glavni operater Ekson-Mobil, međutim, takođe je pod pritiskom ruske vlade zbog toga što je objavio da će troškovi umesto planiranih 12,8 iznositi 17 milijardi dolara što bi po, za Rusiju nepovoljnom, ugovoru iz devedesetih značilo da ona na još duže vreme ne može da se uključi u podelu profita. Ruska vlada već je odbila da prizna pravo Ekson-Mobila na eksploataciju nekoliko manjih nalazišta na Sahalinu tvrdeći da ona nisu deo projekta 1, i odlučila da ih proda na aukciji. Ruska strana, takođe, smatra da ima pravnih osnova da podnese tužbu protiv Ekson-Mobila i njegovih partnera zbog kašnjenja koja su prouzrokovala rast troškova, ukoliko oni dobrovoljno ne pristanu na reviziju ugovora.

Za oprezne japanske investitore, od kojih nemali broj i inače Rusiju doživljava kao rizično odredište za ulaganje zbog, kako navode, korupcije i uplitanja države u ekonomske tokove, sudbina japanskih investicija u ostrvo Sahalin poslužiće kao bitna odrednica za buduće planove.

Ilja Musulin