Ако би се, у случају нужде, једном реченицом морала пренети сва економска знања, та реченица би гласила: „Нема бесплатног ручка“.

Данијел Цвијетићанин

Ипак, последњих година, многи верују да се у Србији скоро све може добити бадава, или по багателним ценама, само ако се послови добро „увежу“ (а „увезивање“ је један од кључних термина новог пословно-политичког вокабулара). Продајом туђе, прво друштвене а после и приватне, имовине (приватизација приватне имовине изгледа да иде најлакше), држава је предњачила у демонстрацији насиља политике над привредом. Био је то тријумф „легитимитета“ над легалитетом. Битка за приватизациони плен одвијала се пред очима јавности која је, међутим, била тиха, пошто је делимично укључивана у бесплатну поделу акција.

Приметићемо да су запослени у предузећима која се приватизују, као и запослени у другим установама (лекари, просветари, судије, официри, чиновници…) са сваким новим „усавршавањем“ закона о приватизацији бивали све више удаљавани од трпезе са које су партијски апаратчици делили масне капиталне залогаје својим миљеницима и међународним супортерима. Док је по закону из 1997. запосленима (и осталим грађанима) припадало 60 процената капитала (уз могућност додатне куповине с попустом), према закону из 2001. право на бесплатне акције сведено је на 30 процената. Образложење је било духовито: за грађане је боље да узму 30 процената капитала предузећа која ће имати стратешке партнере из света, него 60 посто капитала предузећа која те партнере још немају. Јавност је била убеђивана да је корисније узети половину, него цело! Каснији ток приватизације показао је да софистицирани стратешки партнери нису ни помишљали да масовно похрле да купе домаће фирме. Због тога, кључни аргумент из 2001. данас готово да нико и не помиње. А ни оних 30 посто акција грађани нису добили одмах, него је требало да мало „причекају“.

Опширније у штампаном издању