Postojeći stambeni fond građevinari gledaju kao obećanu zemlju: gotovo milion stanova je tako staro i propalo da vapi za debelom rekonstrukcijom, što je posao vredan oko pet milijardi evra, tvrdi Goran Rodić, sekretar Odbora za građevinarstvo Privredne komore Srbije

Pritisnuti sopstvenom bedom, građevinari moguće je preteruju i u pogledu potreba stambenog fonda i u pogledu zarade koja im se smeši. Ali pogledati oko sebe, a ne zapaziti, zbilja je teško: stambeni fond u Srbiji propao je. Krase ga tri nezgodne osobine: pretežno je star, pretežno je loše gradnje, stanovi su, pre svega zahvaljujući otkupu iz 90-ih godina, ogromnom većinom u privatnom, a zajednički delovi zgrada u zajedničkom vlasništvu. A zakon vlasnike ne obavezuje ni na šta. Pa se oni često tako i ponašaju: neobavezno. Naročito prema onim delovima zgrade – krov, fasada, ulazi – koji nisu obuhvaćeni sa takozvana četiri zida. Dobro održavanje se ne smatra aktivnošću od javnog interesa i ne dobija nikakve podsticaje od države. Rezultat toga je konstantno propadanje i opadanje vrednosti velike većine stambenog fonda – već je konstatovano na savetovanjima nacionalnog tipa. Ali, preporuke za reformu zakonodavstva u sektoru upravljanja i održavanja, naročito zgradama, sa više stanova i više vlasnika (kondominijum) nisu naišle na plodno tle ni pre nego što su nastupila vremena svetskih i ostalih ekonomskih kriza.

– Ja sam imao prilike da uđem u stanove na krajnjim etažama nekih novobeogradskih blokova koji bukvalno u nekoj proceni vrednosti ne bi imali nikakvu vrednost. Oni vrede samo onim ljudima koji u njima žive: buđ, prokišnjavanje, instalacije u lošem stanju zbog te vode – kaže za Magazin Biznis Zoran Živković, savetnik generalnog direktora JP Gradsko stambeno Beograd.

Opširnije u štampanom izdanju