Firma je 2002. godine proširila delatnost i počela da se bavi proizvodnjom zdrave hrane, odnosno finih pekarskih proizvoda. Srbislavu Lazić su životne okolnosti praktično primorale da svoje kulinarsko znanje pretvori u preduzetnički poduhvat. Danas „Basket“ zapošljava 15 žena i proizvodi 500 kilograma peciva dnevno

Počeci naše firme vezani su za ugostiteljstvo, jer je moj otac još 1972. godine otvorio kafanu u Golubincima, a od 1982. držimo kafe-poslastičarnicu koja postoji i danas. Kada smo bili mladi, ovo je bilo popularno mesto na kome su se često okupljali košarkaši, pa je tako i porodično preduzeće dobilo naziv „ Basket “.

Ovako je na pitanje o vezi između finih pekarskih proizvoda i trofejnog srpskog/jugoslovenskog sporta odgovorila Srbislava Lazić, osnivač i vlasnik porodičnog preduzeća „Basket“ u Golubincima, naselju u opštini Stara Pazova.

Ekipa Ekonometra imala je priliku da krajem septembra poseti ovu porodičnu firmu duge tradicije o kojoj i konkurenti govore u superlativima.

„Basket“ je 2002. godine proširio svoju delatnost i počeo da se bavi i proizvodnjom zdrave hrane, odnosno finih pekarskih proizvoda. Reč je o takozvanim „grickalicama“ („snack“ proizvodi) od integralnog brašna, bez aditiva i konzervansa, koje su bogate biljnim vlaknima i imaju visoke nutritivne vrednosti.

– Do 2000. godine moglo je nekako da se živi od kafe-poslastičarnice, ali je onda došlo teško vreme. Sticajem okolnosti, tada sam se i razvela i ostala sama sa dve ćerke, tako da sam morala da se snalazim i da nađem neko rešenje i dodatni izvor prihoda. Pošto smo sestra i ja rano ostale bez oba roditelja nisam mogla da računam na neku pomoć sa strane. Kao domaćica koja se posvetila porodici, nisam imala radnog iskustva, ali sam znala da mesim i kuvam i odlučila sam da pokušam da prodam svoje kulinarske proizvode – kaže Srbislava Lazić u razgovoru za Ekonometar.

Ona je napravila svoje malo istraživanje i shvatila da na tržištu postoji mnogo veća ponuda slatkih proizvoda, pa je odlučila da pokuša sa slanim programom, i to sa trajnim pecivima, tipa krekera i slično. S obzirom na nedostatak iskustva u vođenju posla, smatrala je da je ova vrsta proizvoda zahvalnija za početnika u malom biznisu. Najobičnije perece – „koje svaka žena pravi kod kuće“ – i štapići sa susamom činili su početni asortiman.

– Krenula sam u posao sama, uz pomoć radnice koja je bila zaposlena u kafe-poslastičarnici. U početku sam išla i nudila svoje proizvode od prodavnice do prodavnice, ali tada je bilo malo liberalnije vreme pre uvođenja fiskalnih kasa, pa se lakše i ulazilo u trgovine. Naravno, to su bile minimalne količine koje sam proizvodila u svojoj kuhinji i na običnom šporetu – navodi naša sagovornica.

Tako je prošla jedna zima jer je Srbislava najpre odlučila da vidi kako će krenuti posao i kako će se ona snaći. Sebi je postavila cilj, a imala je veliki motiv: dve ćerke su baš u to vreme kretale na fakultet i trebalo je finansirati školovanje. Sonja, koja je danas menadžer prodaje u „Basketu“, imala je tada 18 godina i započinjala je studije psihologije, a Aleksandra, danas akademski slikar, imalaje 16 godina. Majka je imala njihovu punu podršku i maksimalno su je bodrile da istraje u poslu koji je započela.

– Borba je bila velika. Obe ćerke su se uključile i bile voljne da pomognu, čak su i nosile robu po Novom Sadu, pre fakulteta i posle nastave. Ja sam bila uporna i radila sam iz srca. Sama sam isprobavala nove recepte, drugačiju tehnologiju. Veoma sam zahvalna mojoj sestri Saveti (Cici), koja mi je uvek u životu bila velika podrška, kao i sada u ovom poslu. Ona mi se posle godinu dana priključila, a posle smo i zaposlili jednu ženu – objašnjava Srbislava razvoj svog pekarskog biznisa.

Dnevne količine proizvedenog peciva u početku su dostizale maksimalno 50 kilograma i to je bila količina koja se mogla plasirati na tržište. Onda se „Basket“ nakon godinu dana proširio: od jednog magacina napravljena je nova radionica površine 40 kvadratnih metara i svi su bili zadovoljni zbog napretka.

Kupljena je prva peć, proširena proizvodnja i tada je posao već postao znatno ozbiljniji, a zaposleno je i nekoliko novih radnica.

– U tom trenutku sam se odvažila i zatražila jedan kredit od Fonda za razvoj, a odmah nakon toga i drugi. Prvi kredit bio je u iznosu od oko 1.500.000 dinara (oko 15.000 evra). Tada smo podigli novi objekat, gde je sada smeštena proizvodnja, kupili smo ozbiljniju mašinu, veću peć. Posle drugog kredita uzela sam i treći, koji još uvek otplaćujemo, a jednu manju pozajmicu morali smo da uzmemo i od banke. Ukupna investicija do sada iznosi oko 50.000 evra, a reč je o tipičnom organskom rastu firme, uz umereno kreditiranje, uglavnom zahvaljujući Fondu za razvoj. Svaki dinar profita ulagan je dalje u razvoj proizvodnje, pa je tako „Basket“ opremu kupovao od kompanije Monera iz Novog Sada, koja uvozi italijanske mašine za pripremu peciva.

Trenutno ova porodična firma u Golubincima zapošljava 15 žena, dnevna proizvodnja zavisi od vrste proizvoda ali prosečno iznosi 500 kilograma peciva. Slogan „Basketa“ je „Imate pravo,hranite se zdravo!“, a svoj program zdrave hrane stvorili su razvojem novih proizvoda, kroz svakodnevno istraživanje i isprobavanje novih varijanti i recepata.

– Odlučili smo se za integralni program i nakon nekih godinu dana prešli smo sa belog najpre na crno brašno „(tip 850), a zatim i na integralno, raženo, heljdino. Razvili smo čitav asortiman proizvoda – od „Raženka“ koji je namenjen prvenstveno dijabetičarima, preko sojinih i štapića sa susamom i makom, slanog miksa, raznih vrsta pločica, do našeg najnovijeg i trenutno proizvoda broj jedan – „Basket 5“, koji sadrži pet različitih vrsta semenki – bundeve, susam, lan, suncokret i kikiriki – objašnjava Srbislava.

Pre dve godine njoj se u poslu pridružila ćerka Sonja, inače diplomirani psiholog, koja je prethodno radila u Centru za socijalni rad u Staroj Pazovi. Druga ćerka Aleksandra je akademski slikar, završila je Likovnu akademiju i otvorila svoju galeriju, atelje i školu slikanja. I ona se uključila u rad „Basketa“ tako što je uradila prvi dizajn ambalaže, za koji je stiglo i priznanje u vidu nagrade Privredne komore Vojvodine.

Trenutno je na porodiljskom odsustvu nakon koga planira da se pridruži sestri u porodičnoj firmi.

– Radila sam tri godine u Centru za socijalni rad, ali sam potom osetila potrebu da počnem da radim u porodičnom preduzeću. Želela sam da učim od nekoga ko je uspešan. Pošto je moja mama u mojim očima jedna veoma uspešna žena, rekla sam sebi – učiću od nje. I još uvek učim – kaže ćerka Sonja i ističe da je tada polako počela da ulazi u sfere za koje je mislila da je nikada neće interesovati.

Najteži deo joj predstavlja administracija i gomila papira sa kojima se svakodnevno suočava, a najviše se bavi marketinškim aktivnostima, organizacijom promocija na prodajnim mestima, dizajnom ambalaže ili jednom rečju – stvaranjem i razvojem brenda. Kada je reč o plasmanu proizvoda i širenju tržišta, što je još jedna od značajnih aktivnosti, kaže da su trenutno prioritet radnje zdrave hrane u Beogradu i Novom Sadu, ali i širom cele Srbije.

– Prisutni smo u skoro svim prodavnicama zdrave hrane, ali za sada uglavnom indirektno, preko veleprodaja, osim u najvećim gradovima. Ipak, sve više se javljaju kupci iz Niša, Zrenjanina, Vršca i drugih mesta, i polako pokušavamo da proširimo i direktan plasman. Sada smo u procesu redizajna i modernizacije ambalaže jer želimo da napredujemo i da se pozicioniramo i u velikim sistemima – ističe Sonja.

Ona kaže da su trenutno glavne ciljne grupe za proizvode „Basketa“ deca, mlade žene koje vode računa o ishrani i penzioneri, ali veruje da će nova ambalaža privući pažnju i drugim generacijama. Skromno konstatuje da još uvek uči i da je nova u ovom poslu, pa je potrebno malo vremena da se slože sve kockice. Zato ide korak po korak.

– Volela bih da ovo postane prava fabrika jednog dana i mislim da smo na dobrom putu. Trenutno su nam kapaciteti maksimalno popunjeni, ali na duže staze razmišljamo o izvozu u zemlje regiona, jer planiramo širenje proizvodnje uz pomoć nove mašine koju smo naručili. Na sajmovima još uvek ne nastupamo, ali svake godine učestvujemo u ocenjivanju kvaliteta u Novom Sadu i osvajamo priznanja – kaže Sonja.

Srbislava Lazić smatra da je za mali biznis u Srbiji veoma važno imati mnogo snage, želje i volje da se uspe i da treba biti uporan u radu. Ali, problem je što male preduzetnike niko ne štiti –ni od velikih sistema, ni od problema sa neplaćanjem i likvidnošću.

– Prepušteni smo sami sebi. Ljudi često i propadaju zbog kašnjenja sa plaćanjem, a niko ne vodi računa o tome. Takođe, mislim da nije korektno prema ljudima koji pošteno rade i redovno plaćaju svoje obaveze, što oni nemaju nikakve povlastice, dok nesavesni preduzetnici na kraju uglavnom dobiju otpis starih dugova. Nema podrške od društva, a jedino što mi znamo to je da radimo – zaključuje Srbislava.