Bankarski sektor ne može uspešno da se razvija ako nema jake privrede. Krug se tu zatvara, uz poruku da je, ipak, logičnije da se onaj ko je sporiji potrudi da stigne bržeg, a nikako obrnuto

“Ako vidite da u nekoj zemlji naglo počinju da niču samo velelepne zgrade poslovnih banaka, znajte da u privredi te zemlje nešto debelo nije u redu”.

Ovu rečenicu sve češće citiraju domaći eksperti kritički raspoloženi prema onome što se dešava u bankarskom sektoru u Srbiji. Njihova glavna zamerka uperena je, uglavnom, na banke sa većinskim stranim kapitalom za koje tvrde da su na srpsko tržište ušle ne da bi bile u funkciji razvoja srpske privrede nego da bi, koristeći date okolnosti, ostvarile visoku zaradu. U tome im, svakako, pomaže glad za kreditima u zemlji u kojoj je poslednjih deceniju i po mnogima bilo nezamislivo da razmišljaju o bankarskoj pozajmici.

U toj kritici, koja se obično svodi na visinu kamatnih stopa po kojima poslovne banke odobravaju kredite privredi i stanovništvu, često se mogu čuti i tvrdnje da je “velika greška bilo gašenje četiri najveće državne banke”, a blaža varijanta te iste priče jeste da “Srbija mora da ima bar jednu jaku domaću banku”. Doduše, te priče ne prate baš uverljivi dokazi o tome zašto bi se takva banka, recimo, drugačije ponašala u tržišnom ambijentu kakav je stvoren i koji i najveći kritičari ne mogu da ospore. Jer, ako ne funkcioniše u punom smislu te reči, konkurencije u bankarskom sektoru bar najviše ima u odnosu na sve ostale sektore privređivanja. Izostaje, recimo, i objašnjenje da li bi ta “jaka” domaća banka trebalo da nudi kredite samo odabranim klijentima za koje država oceni da spadaju u tu kategoriju, dakle kredite pod netržišnim uslovima. Čak i kada bi to bilo ekonomski opravdano, nema odgovora na pitanje da li je to realno izvodljivo. Preciznije rečeno, iz kojih bi to izvora bilo obezbeđeno.

Suvišna dilema

Sve to daje preovlađujućoj struji u domaćoj ekonomskoj misli za pravo da se upitaju kome danas u Srbiji smeta to što bankarski sektor najviše liči na ono što se vidi u svetu, što je, bez obzira i na neke uočene mane, najuređeniji i najzdraviji od svih sektora u zemlji. Sledeći korak u razmišljanju svodi se na pitanje da li to što u društvu nije bilo spremnosti ili hrabrosti da se uhvati ozbiljno i radikalno sa problemima u drugim sektorima znači da se pogrešilo što se u bankarskom sektoru krenulo sa odlučnim rezovima.

Prema onome kako rezonuju ekonomisti, sve se svodi na pitanje – šta je starije, koka ili jaje. Razrešenje navodne dileme da li je prebrzo išla reforma bankarskog sektora u nas ili je ta brzina izostala u privrednim reformama, ocenjuju ekonomisti, besmisleno je, posebno ako se stavi u kontekst pitanja da li bi srpska privreda danas bila u boljoj poziciji nego što jeste da se sa reformama u bankarskom sektoru oklevalo, kao što se to čini kada je o realnom sektoru reč. Odgovor je više nego jasan. Ništa srpskoj privredi ne bi bilo bolje da su poslovne banke stale na pola puta u transformaciji. Naprotiv, pitanje je da li bi uopšte bio moguć privredni rast koji je u poslednjih pet godina u proseku bio iznad osam odsto, da nije bilo skoro 10 milijardi evra kredita, koliko je za četiri godine plasirano u privredu. Bankarski sektor je doista bio najveći motor privrednog rasta srpske privrede o čemu govori i podatak da se suma kredita u 2005. godini utrostručila u odnosu na 2001. godinu.

Analizirajući bankarski sektor u celom regionu dr Predrag Kapor, sa Megatrend univerziteta primenjenih nauka u Beogradu, iznosi podatak da svaki porast kredita od jedan odsto GDP vodi do rasta od 0,4 odsto GDP. Nema nikakve sumnje da su plasmani uliveni u privredne tokove velikim delom uticali na ostvareni rezultat. Ono što, takođe, pokazuje iskustvo zemalja u tranziciji jeste da svaki procenat rasta učešća kredita u GDP isto tako za 0,7 odsto povećava deficit tekućih plaćanja zemlje. Dakle, kada se govori o ulozi bankarskog sektora u privrednom rastu on ima dve dimenzije koje jedna drugu ne isključuju, za koje se dobro zna i zato ih je moguće i kontrolisati, smatra Kapor.

Uporedivi pokazatelji

 Sasvim je druga priča to da li na bankarski sektor u Srbiji može da se gleda kao na jak i snažan sektor ili je reč samo o prividu zbog toga što nam je privredna struktura u dobroj meri ostala nepromenjena, iscrpljena, nelikvidna, jednom rečju, toliko slaba da se čini da nikakve finansijske injekcije za nju ne predstavljaju lek koji vodi ka konačnom izlečenju.

Prema zvaničnim podacima NBS, aktiva svih banaka u Srbiji je danas oko 10 milijardi evra. O kojim iznosima je reč najbolje ilustruje podatak da je to 15 puta manje od kapitala jedne Dojče banke ili 10 puta manje od aktive Rajfajzen banke. To, ali i mnogi drugi pokazatelji koji se obično koriste da bi se utvrdila snaga bankarskog sektora, potvrđuju, prema rečima dr Boška Živkovića, sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, da je bankarski sektor u Srbiji i dalje patuljast čak i u odnosu na uporedive zemlje okruženja. Prosečna banka u Srbiji ima aktivu od oko 220 miliona evra, dok je u Hrvatskoj to jedna milijarda, a u Sloveniji 1,5 milijardi evra. Ono što je veoma značajno, a to mišljenje Živkovića deli i dr Dejan Erić, sa Fakulteta za bankarstvo, osiguranje i finansije, jeste da su se banke u najvećoj meri oslobodile države kao većinskog vlasnika, što je jako dobro jer država nigde, ni u jednom sektoru, nije bila dobar vlasnik.

– Početni korak u tome bile su političke odluke u svakoj od pojedinačnih zemalja regiona oko toga šta će uraditi sa zatečenim bankama u kojima je, po pravilu, dominirala kontaminirana aktiva. Situacija je bila teža tamo gde je prethodno većinsko vlasništvo bilo ne u državnim rukama nego, kao u Srbiji, gde se nije znalo da li su vlasnici banke privredna preduzeća koja u njoj imaju akcije, a imaju ih tako što su morali da ih kupe da bi dobili kredit, ili su banke vlasnici preduzeća kojima su dale kredite ali ih oni nisu vraćali. Pokušaji nekih država da iz budžetskih sredstava saniraju bar neku od takvih banaka uglavnom su propadali, pa je zatvaranje banaka uz dogovor o preuzimanju njihovog duga bio, kako se pokazalo, najefikasnije rešenje. Međutim, time je država u Srbiji postepeno postajala jedan od dominantnih vlasnika, što je imalo značajnog uticaja na drugu fazu transformacije. Kada je otpočela prodaja banaka u regionu, u taj proces su se uključile banke koje su čitav scenarij već prošle u tranziciji zemalja centralne Evrope, i upravo na tom terenu su i ojačale svoje pozicije. Na tržište regiona jugoistočne Evrope ušle su uglavnom banke iz Austrije, Nemačke, Italije, Grčke i Francuske sa željom da sa učešćem od bar 10-15 odsto objedine region centralne Evrope i JIE i postanu lideri na tržištu koje parira ostatku Evrope, bar po veličini. Evropski bankari i ne kriju da u njihovim početnim troškovima značajnu stavku ima kalkulacija buduće dobiti, objašnjava Erić dajući time ujedno odgovor kojim “receptom” se u bankarstvu stiglo do sadašnjeg ako ne jakog, ono sigurno zdravog sistema.

Profit je magnet 

Bankar Aleksandar Piker, član Odbora stranih investitora, ne krije da su strane banke, koje su odlučile da plate i do tri puta više za kapital u nekoj od banaka koje su kupile, došle u Srbiju samo da bi u svoju mrežu upisale još jednu banku više. One, naprosto, kupuju time tržište i njegove potencijale što je takođe legitimno, a sve govori da je region JIE danas najperspektivniji deo evropskog tržišta. Za zemlju u koju se dolazi uopšte nije bitno odakle je kapital nego zašto on dolazi, a mogu vam reći, kao bankar sa iskustvom, da najveći deo banaka ovde dolazi da bi investirao i trajno ostao na ovim prostorima, kaže Piker.

A kada se diskusija nađe na tom terenu onda se, uz uobičajenu sentencu “da je potpuno razumljivo što bankari idu tamo gde mogu da zarade” propraćenu čak i pošalicom tipa “ako vidiš bankara da skače kroz prozor, ne pitaj zašto, skači za njim, sigurno ćeš nešto zaraditi”, postavlja pitanje i drugih interesa. Kada je reč o interesu države u koju strani bankari dolaze, on je višestruk. Jedan njegov segment je deo novca koji se prilikom kupovine banaka sliva u budžete. Drugi je što se država rasterećuje balasta i dubioza koje je bankarstvo u haosu sa sobom nosilo. Osim toga, dolazak stranih banaka na neko tržište povlači za sobom i dolazak investitora iz tih država, a potreba za investicijama je u svim zemljama regiona više nego evidentna. Što se tiče stanovništva i privrede, i oni su svakako na dobitku jer uređeni bankarski sistemi donose u njihove zemlje ponude na koje su neki zaboravili, a neki nikada za njih nisu ni znali.

Nažalost, upravo ta glad za kreditima, ne samo kod stanovništva nego i u privredi, koja je u svim zemljama regiona očita, zapravo je neka vrsta perpetuum mobile. Na jednoj strani zadovoljenje te gladi omogućava bankama da šire svoje poslovanje ali i da ostvaruju veće profite od uobičajenih u zemljama iz kojih dolaze. Na drugoj, takvom orijentacijom često dovode države u poziciju da ne mogu da “zakrpe” ionako velike rupe u spoljnotrgovinskim bilansima, pa se u čitavom regionu brz rast kredita sve više posmatra i kao svojevrsna tempirana bomba koja može u svakom trenutku da eksplodira i dovede do nestabilnosti regiona. A tada padaju u vodu i sve priče o njegovim perspektivama i zainteresovanosti investitora za ulaganje u region. To potom vodi ka povećanju kreditnog rizika u ovim zemljama što bi ionako visoke cene novca moglo samo da poveća. Međutim, bez uvećanja kreditnih plasmana banaka, privrede zemalja regiona nemaju nikakve šanse za bržim napretkom, i tako se sve zapravo vrti u svojevrsnom začaranom krugu u kome često centralne banke vode neprestane bitke sa poslovnim bankama, uz neizvestan ishod.

Vidljivo i nevidljivo

Zato, kako su učesnici nedavno održanog okruglog stola posvećenog reformama u bankarskom sektoru upozorili, transformacija bankarskog sektora mora da se meri ne samo golim okom vidljivim promenama, a one su svakako jako dobre, nego i onim manje vidljivim ili uopšte nevidljivim koje prate proces privatizacije koji je pri kraju. Jedna od tih nevidljivih stvari jeste nastojanje banaka da praktično pod svojom paskom drže čitavo finansijsko tržište. To im za sada vrlo lako uspeva jer su po pravilu finansijska tržišta, ne samo kod nas nego i u ostalim zemljama regiona, dosta nerazvijena, a ne želeći da ispuste monopole koje imaju, banke i koče njihov razvoj. Recimo, tipičan primer za to je investiranje u privredu. Kroz investicione fondove ili izdavanjem korporativnih obveznica preko berze privreda daleko jednostavnije, brže i što je posebno značajno, jeftinije može da dođe do potrebnih para za investiranje, ali bankama nije u interesu da gube klijente kojima naplaćuju u proseku duplo više kamate nego što su u zemljama iz kojih dolaze.

Kada je, pak, reč o visini kamatnih stopa, koje sami bankari objašnjavaju visokim rizicima poslovanja, ekonomisti često ukazuju da su oni po pravilu nerealno iskazani, kao što su i troškovi koji bankarske usluge prate necelishodno utvrđeni, a to je, kažu, posledica toga da banke koriste situaciju u kojoj je tražnja kredita daleko veća od ponude. Ako kredit od 20.000 evra koji je obezbeđen hipotekom na kraju košta 48.000 evra, a već u startu bankarski troškovi odobravanja kredita 750 evra, onda se daje argument protivnicima dolaska stranih banaka na naše tržište. Po tome ispada da su one tu samo da bi ostvarile ekstraprofit.

No, ako se stvari gledaju iz ugla bankarskog sveta, stvari izgledaju malo drugačije. Svakako da bi strateški cilj na srednji rok morao da bude postavljen tako da se postojeći kamatni diferencijal smanji i tako kapitalni prilivi normalizuju, a pritisak monetizacije koji nastaje pod uticajem velikih jednokratnih priliva stavi pod kontrolu, umesto da se merama monetarne regulacije otežavaju one vrste promena u realnom sektoru do kojih je došlo zahvaljujući upravo povećanom zaduživanju. Boško Živković ne krije da je po njegovoj oceni sistem obaveznih rezervi “očigledno dogurao do granica svojih moći” i da ga je potrebno dopuniti instrumentima za koje je izvesno da mogu efikasnije kontrolisati proces monetizacije kapitalnih transfera.

– To je takozvano “čileansko-slovenačko” rešenje čija je ključna ideja da se defavorizuju oni prilivi koji mogu po svojoj prirodi da izazovu destabilizaciju. A to su upravo kratkoročni prilivi, kojima se sistemu obaveznih rezervi dodaju posebni kvazifiskalni troškovi u vidu obaveznih depozita. Ti prilivi, inače, svuda u svetu imaju tretman spekulativnih, jer ako u jednom trenutku budu povučeni, dolazi do udara na tržištu, što je, recimo, Češka iskusila. Ta vrsta rizika nije zanemarljiva i centralna banka bi morala da adaptira svoj sistem kontrole tako da može uhvatiti i tu komponentu i zaštititi se od toga, što joj sa zakonodavne strane omogućava nov zakon o bankama, sugeriše Živković.

Selektivni pristup

Sudeći po reakcijama poslovnih banaka na najnovije mere NBS usmerene na ograničavanje ekspanzije kredita, i mnogi bankari dele njegovo mišljenje da bi diferenciranim umesto opštim pristupom centralna banka mogla da postigne daleko veći efekat, a da pri tom ne sputava privredni rast. To je tim potrebnije što je evidentno tehnološko zaostajanje privrede Srbije za industrijski razvijenijim zemljama pet-šest tehnoloških godina a promena u tom domenu nema bez bankarskih kredita. No, bankari su i te kako svesni da nezavršen proces restrukturisanja 99 velikih sistema i javnih preduzeća kao i njihov gubitak koji je u 2004. godini iznosio, prema nekim podacima, 360 miliona evra ili dva odsto GDP, kao i nizak stepen konkurentnosti, ne predstavlja baš ambijent u kome se lako mogu naći pouzdani klijenti, a kako kažu, vreme nevraćanja kredita, što je bankarski sektor u Srbiji i dovelo devedesetih u stanje potpunog beznađa, prošlo je. Nažalost, ni struktura privatnog sektora nije monolitna, i tu ima boljih i lošijih klijenata, mnogo onih kojima je kredit potreban ali ne mogu da ispune uslove. Posebno se u teškoj situaciji nalaze oni koji žele da započnu biznis. No, bankari kažu da oni jesu profitabilne organizacije a ne dobrovoljna društva i da moraju dobro da procene rizik plasmana ako ne žele svoje akcionare da dovedu u gubitke. Pri tom, oni napominju da privreda u Srbiji zaista nije oskudevala u sredstvima jer je prosečni mesečni porast kredita u 2005. bio 12,5 milijardi dinara, nasuprot 7,5 milijardi koliko je iznosio u 2004. godini. Privredi je mesečno u proseku “upumpavano” po 7,5 umesto 4,5 milijardi dinara, koliko je to bilo godinu dana ranije. Skoro 60 odsto svih kredita odobreno je privredi, a to je preko 90 milijardi dinara. Kako su ta sredstva iskorišćena, i da li ih je bilo dovoljno, potpuno je drugo pitanje. Kada pokušavaju da procene šta će se dešavati dalje, ekonomisti nisu baš jedinstveni. Uglavnom se slažu da će najveći broj najboljih klijenata nastaviti da se zadužuje direktno u inostranstvu pa ih tako rast kamatnih stopa na domaćem tržištu, uglavnom, neće pogoditi. Kao potencijalni korisnici kredita u privredi ostaće mali broj sposobnih preduzeća, ali kako je kreditiranje stanovništvu limitirano visinom kapitala, bitka koju će banke međusobno voditi oko zauzimanja tržišne pozicije moraće da se vodi upravo na korporativnom sektoru, što je za srpsku privredu svakako dobro. 

Troškovi restrikcija

Najgore bi bilo ako bi došlo do neselektivnog zaustavljanja rasta kreditnih plasmana, jer su troškovi takvih poteza veoma visoki, procenjuju domaći ekonomisti. Prvi vidljiv trošak, kako ističu, bilo bi zaustavljanje obnove bankarskog sektora. Ovaj ishod bi nadalje imao za posledicu zaustavljanje obnove aktivnosti u realnom sektoru, smanjenje izvoza i dinamike strukturnih promena u privredi. U slučaju Srbije, troškovi zaustavljanja rasta kredita bili bi veći nego u drugim zemljama u tranziciji, ocena je Boška Živkovića, baš zbog toga što je danas učešće ukupnih kredita kao udela u BDP kao i ukupnih depozita u GDP tek oko 20 odsto. Kriterijum izbora vrste kredita čiju ekspanziju treba kočiti, smatra Živković, mora biti verovatnoća pretvaranja valutnog rizika u kreditni, a to su u ovom trenutku dugoročni krediti stanovništvu, a nikako svi.

Prema anketi o tome šta bi banke moglo da natera da obustave dalje kredite privredi, koju su sproveli istraživači Fonda za razvoj ekonomske nauke, banke sa preovlađujućim stranim kapitalom najčešće navode nedostatak dobrih sredstava obezbeđenja kredita, kao i nedovoljno dobrih projekata. Nasuprot tome, banke u državnom vlasništvu navode nedostatak dobrih izvora kao glavni razlog. Već ovaj podatak govori kakav je danas odnos bankarskog i realnog sektora u Srbiji. “Banke su motor srpske privrede”, kaže jedan ugledni strani bankar, “i ne bi valjalo ako biste taj motor stavili u ler da biste sačekali da se srpska ekonomija prilagodi takvom motoru”. Pogotovu ne bi valjalo ako bi došlo do obrnutog procesa od onog koji je karakterisao period 2000-2005, odnosno do povlačenja sa tržišta i dezinvestiranja. Međutim, bankarski sektor ne može uspešno da se razvija ako nema jake privrede. Krug se tu zatvara, uz poruku da je, ipak, logičnije da se onaj ko je sporiji potrudi da stigne bržeg, nikako obrnuto.

Tanja Stanković