Ona stara „Su čim ćemo pred Miloša“, kada je narod bio u dilemi šta da kaže vladaru, trebalo bi da ne važi ni kao simbol, ni kao praksa u modernoj državi kakva Srbija želi da bude.

Piše: Zoran Luković

Razloga za pretpostavke, nagađanja, prognoze, sučeljavanja struke sa politikom, više nema. Došlo je vreme odluke. Ovih dana, dakle, aktuelni vladaoci u ime naroda, moraju pred svoj narod, moraju kazati i objasniti šta će biti dogodine i kakav aranžman je utanačen sa Međunarodnim monetarnim fondom. „Su čim“ će pred nas, čućemo brzo. Sigurno je da nema više, kako davno zapisa Laza Kostić prevodeći Šekspira u duhu srpskog jezika „trt ili mrt“. Ne samo zbog aranžmana sa MMF-om, već i zbog, na primer, podatka da svaki dvadeseti Beograđanin nema dovoljno za hranu i da je četvrt miliona dece u Srbiji gladno.

Ono što realno živimo kao svakodnevicu, daleko je od spokojnog i veselog. Uglavnom su nam spiskovi želja mnogo veći i duži od ostvarenih planova. Ukratko, realnost nam je siva. Činjenice se namerno ili slučajno često zaboravljaju, malo je trezvenosti, a previše političke demagogije u tumačenju naše stvarnosti. Fakti su opori. Mi i sa bruto društvenim proizvodom koji smo imali 2008. godine, nismo bili na nivou BDP-a iz 1986. godine. Ove godine smo u padu i sa velikim deficitom. Kakav god da bude rast u narednoj godini, ako ga bude, kako god da se dogovorimo sa MMF-om, mi nemamo šanse da dostignemo nivo koji smo imali pre više od dve decenije. Ne 2010. godine, već ni one posle.

U redu, nije ova Vlada najodgovornija zbog lošeg življenja. Iza nas je tragično ratovanje na nacionalnoj osnovi, ona „nedemokratska vlast” koja je kvalifikovana kao režim zbog loše vladavine, sankcije, „milosrdno i anđeosko” bombardovanje… Poslednjih devet godina je u mnogo čemu bolje, gomile reči zvaničnika su rečene i napisane povodom oktobarskih promena. Ipak, prvi gubitnik je nada. Ona je nekako nestala. Evo šta je na Internet forumu zapisao jedan od onih stotina hiljada učesnika u promenama koje su se zbile 2000. godine: „Okreni, obrni, veoma sam besan i nezadovoljan zbog situacije u zemlji, kivan sam na celu političku elitu, ne mogu da ih gledam šta i kako rade i po prvi put u životu možda ni ne izađem na glasanje – jer su svi mnogo isti. Ali 5. Oktobar ne dam, jer da ga nije bilo, bilo bi mnogo gore i bez perspektive. Ovako čekamo…”

Opširnije u štampanom izdanju