„Видановић студио“ опрема елитне ресторане, хотеле, сплавове. Драган Видановић каже да су потребни воља, упорност, искуство: Кад вам неко наручи сто тањира, морају да буду исти, а ви не радите на калупу, већ ручно…

Пореклом Пироћанац, Драган Видановић је био у првој генерацији студената на Архитектонском факултету у Нишу, али негде у подсвести је постојала жеља да се бави грнчарством, што му је донекле одређено и генетским кодом. Његов деда Душко Видановић био је предавач у Уметничкој школи и бавио се грнчарством, па се и Драгану учинило да је то спој уметности и заната по његовој мери. Године 1994. је и почео да се бави овим занатом, али је повредио руку, па је одлучио да упише архитектуру. Иако студије није довршио, једно време се бавио архитектуром, али је превагнуло грнчарство. Чим му је рука оздравила, отворио је грнчарску радњу „Видановић студио“.

Занат је учио од Добривоја Фуруновића који се са Косова доселио у Крушевац, јер у Нишу нема грнчара. Фуруновић му је, каже, одржао курс и упознао га са основама заната, а затим је морао да настави сам, препуштен својој сналажљивости и упорности.

– У Нишу има керамичара, али они нису грнчари. Они раде на калупу, а не на точку. У овом граду једино ја радим на точку. Од самог почетка сам се суочио са бројним проблемима. Купио сам опрему под јако тешким условима, јер у то време није било старт ап, нити других повољних кредита, већ сам користио позајмице штедионица које још увек враћам. Точак су ми урадили по наруџбини. Проблем је био што нисам имао кога да питам, па сам многе ствари морао сам да научим, истраживао сам, експериментисао. Проблем је представљала и набавка репроматеријала. У почетку сам користио увозну глину, пигменте, глазуре, цигле, које сам набављао преко Керамик центра Мезулић из Београда. Глина је стизала из Италије, Немачке, Мађарске и била је папрено скупа, прича Драган за Економетар.

Опширније у штампаном издању