Iako proizvode najukusnije jagode, zbog malih količina i drugih propusta u preradi i plasmanu, nisu veći izvoznici ove veoma tražene voćke

Možda su nas po površinama pretekli Šabac, Valjevo, Varvarin i okolina Kruševca, ali ovi ljudi ovde, naročito oni koji imaju vodu, postižu zadivljujući nivo u proizvodnji jagode i nalaze se u srpskom vrhu po kvalitetu i produktivnosti. Znamo da su srpski poljoprivrednici svaštari, bave se malo voćarstvom, malo ratarstvom, malo stočarstvom, ali nekoliko aleksinačkih poljoprivrednika opredelilo se isključivo za jagodu. Zlatko Matešić, recimo, došao je iz Sombora na majčino imanje u Vakupu, kako bi se posvetio jagodi. Toplica Denić došao je u Žitkovac sa Kosova i sadi jagode, Kristijan Pavlović doselio se u isto selo iz Malog Drenovca, da bi se bavio savremenom proizvodnjom jagode. Tim ljudima treba da se pomogne u nabavci rasada koji je u Italiji upola jevtiniji, nego kad ga kupuju od ovdašnjih uvoznika, ali njima su potrebni i rashladni uređaji, organizovan otkup, garantovana cena i bolja kooperativa. Država subvencioniše nabavku sadnog materijala sa 850.000 dinara po hektaru, pri čemu najveću korist izvuku uvoznici sadnica, ali tu se završava pomoć države.

Ovako za Ekonometar govori Ninoslav Miljković, predsednik Udruženja proizvođača jagoda i voća „Jagoda“ iz Gredetina kod Aleksinca, koje okuplja proizvođače sa područja aleksinačke opštine. Ninoslav je po zanimanju diplomirani novinar i drži lokalnu radio stanicu i list u Aleksincu, ali su njegovi roditelji poljoprivrednici, pa se svim srcem posvetio toj oblasti, a od ove godine će formirati i jagodnjak.

Stav o nedovoljnoj angažovanosti države u ovoj oblasti potkrepljuje i činjenicom da ne postoji rejonizacija, kako bi se znalo koja jagoda gde uspeva, kao što nema ni strategije koju jagodu i za koje tržište treba proizvoditi. Otkup je u rukama privatnih vlasnika hladnja-ča koji diktiraju cene. Ako su one loše, teret prebacuju na proizvođače, a ako postignu ekstra profit, ne dele ga sa njima.

Naši proizvođači nemaju hladnjaču, kao voćari u razvijenim evropskim državama, koji su neretko vlasnici hladnjača, rashladnih uređaja, rasadnika, berzi, imaju dobro organizovana udruženja. Iako proizvodimo najukusnije jagode, zbog malih količina i drugih propusta u preradi i plasmanu, nismo veći izvoznici. Zbog ovih i drugih problema, poslednjih godina došlo je do opadanja interesovanja za proizvodnju jagode. Na području koje pokriva Udruženje „Jagoda“, nekada je pod ovom slatkom i aromatičnom voćkom bilo preko dvesta hektara, a sada tek sedamdesetak. Naš sagovornik objašnjava kako je došlo do toga:

– Pored nabrojanih problema, jedne godine nekome je bilo u interesu da iz Poljske uveze nekvalitetnu jagodu koja je oplemenjena domaćom i prodata za samo 30 evrocenti po kilogramu. Naši proizvođači su znali da će u jesen cena da skoči, ali razjedinjeni, bez sopstvenih prerađivačkih kapaciteta, bez para da ulažu u zakup, bez vere u biznis i zbog slabog biznis obrazovanja, počeli su da dižu ruke od jagode, da smanjuju zasade, a neki su ih izorali i okrenuli se stočarstvu. Potom su došle sušne godine i sada jagoda ne može bez vode. Poslednjih godina jagoda je, baš zato što su smanjene količine, imala dobru cenu, pa se ova voćka ponovo sve više crveni na aleksinačkim poljima. Proizvodnja se sve više seli u pomoravska sela, zbog vode, kao što su Žitkovac, Nozrina, Moravac. Gaji se u podjastrebačkim selima Gredetin, Gornja Peščanica, Krušje, Lozanac, Radevac, Jakovlje, Kamenica, zatim u selima prema Prokuplju, takođe podjastrebačkim, Vukanji, Porodinu, Ljutenu, Vrćenovici, Loćiki.

Reporter Ekonometra ovih dana obišao je pomoravska sela Žitkovac, Moravac i Nozrina gde su nam jagodari pričali o svojoj proizvodnji, plasmanu i o problemima sa kojima se suočavaju.

Toplica Denić doselio se u Žitkovac sa Kosova. Ostao je bez posla pri vojsci, a od prijatelja je čuo da je jagoda isplativa.

Kako nema svoje imanje, zakupio je njive na pet godina i krenuo sa proizvodnjom.

– Trenutno, jagodu proizvodim na 45 ari. Zakupio sam još jednu njivu od 75 ari koju ću na leto da spremim. Problem je što ne možete da nađete njivu veće površine. Ima dosta posla i obaveza, ulaganja su velika, ali se isplati. Krenuo sam pretprošle godine, odlučio sam se za italijansku sortu „azija“, rasad sam kupio od „Intersada“ iz Novog Sada. Sadnice sam plaćao po 24 dinara, kupio sam četiri hiljade živića. Najbitnije je da se zemljište dobro pripremi i da imate dobar sadni materijal. Na deset ari dobio sam 2,2 tone roda, to je solidan prinos, s obzirom na to da sam početnik. Ono što sam uložio, vratio sam i sada u drugoj godini očekujem zaradu. Registrovao sam poljoprivredno gazdinstvo i planiram da širim proizvodnju, kaže Denić.

Za razliku od njega, Goran Dinić iz Žitkovca jagodu gaji četiri godine. I on je uzeo njivu u zakup, kako bi proširio zasade. Počeo je sa industrijskom sortom „zenga zengana“, pa je prešao na italijanske stone sorte „alba“, „azija“, „roksana“. Bavi se i trgovinom, drži dragstor u selu, u kojem ima radnika, a on i žena proizvode jagode. Ranije je pod ovom voćkom imao 60 ari, trenutno upola manje, ali je cena sada dobra, pa polako širi zasade.

– U prvoj godini bi trebalo da se vrati uložen novac, a naredna da donese zaradu, tako je bilo ovih godina. Država bi mogla mnogo da nam pomogne, prvo u finansiranju rasadnog materijala, ali ja već godinu dana čekam subvenciju. Ne možemo da podižemo nove zasade, jer nam država ne vraća novac uložen u sadnice. Sada proširujem jagodnjak na petnaest ari i planiram da vratim industrijsku sortu, jer je lakša za branje i lakše ide u otkup, ispričao nam je Goran Dinić.

Veliki problem predstavlja otkup, jer je najbliža hladnjača u Orašju kod Varvarina. Kad krene berba, jagodari moraju svakodnevno da voze ubrane količine u to mesto koje je udaljeno više od 50 kilometara. Nekada se udruže, a nekada ne može sve da stane u jedan kombi, pa svako mora da se snalazi. U jeku berbe, Dinić dnevno ubere i do 700 kilograma koje mora istog dana da preda hladnjači.

Za berbu angažuje radnike, na početku po pet-šest, a kasnije deset do petnaest. Za konzumnu jagodu potrebni su kvalifikovani berači koji znaju da sortiraju jagodu, jer ako je malo prezrela ili sitna, Rusi je neće. Kod industrijske jagode je lakše, jer se manje kvalitetni plo6dovi koriste za sok.

Goran je počeo da proizvodi i živiće, a od ove godine asortiment je obogatio sa dve nove holandske sorte. Reč je o izuzetno ranoj sorti „rumba“ koja ima otporan koren na bolesti i o „salsi“.

Kristijan Pavlović se iz rodnog Malog Drenovca pre dve godine preselio u Žitkovac. Jagodu gaji od 2008. godine, jer su se time bavili i njegovi roditelji.

On primenjuje savremenu tehnologiju, a za Ekonometar objašnjava šta to znači:

– Savremena proizvodnja znači da imaš veće prinose po hektaru. Ja sam 2008. godine kupio rasad od „Zelenog hita“ i krenuo sa savremenom proizvodnjom koja daje veće prinose. To postižem na sledeći način. Prvo uradim analizu zemljišta da vidim šta mu fali, obezbeđujem kvalitetan sadni materijal sorti koje mogu da idu u izvoz, kupujem dobru foliju, zatim instaliram sistem navodnjavanja kap po kap. U početku sam zasadio dvadeset ari, jer sam za toliko imao novca, a to je i bila minimalna površina koja se subvencioniše. Trenutno imam jagodu na 52 ara i pripremam novih 95 ari za sadnju. Uzeo sam njivu u zakup. Imam svoju njivu, ali na njoj nemam mogućnosti za navodnjavanje, a u Moravcu sam našao veću površinu koja može da se navodnjava. U drugoj godini, na 52 ara očekujem rod od 15.000 kilograma, oko 30 tona po hektaru, priča ovaj savremeni jagodar.

I on u sezoni angažuje radnike. Za čišćenje starog lista plaćao ih je 120 dinara po satu, a za branje planira da plati 140 dinara na čas. Kaže da su ovde takve cene i, što je iznenađujuće, bolje su nego u nekim delovima Vojvodine gde berači jagoda zarađuju samo sto dinara po satu. Ovdašnji jagodari nam rekoše da su i sami iznenađeni da u Vojvodini postoji takva sirotinja koja mora deset sati da bere jagode za hiljadu dinara.

Mileva Petrović iz Vukanje zaposlena je u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Kulini, ali već dvadeset godina sadi jagode i kupine. Nekada je pod jagodom imala 50 ari, a sada petnaest, dok kupinu uzgaja na trideset ari. Kaže da joj najveći problem predstavljaju nesigurne cene i otkup.

U Nozrini smo posetili Dušicu Milenković koja je prošle godine zasadila jagodu na 16 ari i to na placu iza kuće na kojem je ranije sejala kukuruz. Već u prvoj godini postigla je odličan rod i kvalitet i na Danima jagode u Gredetinu okitila se priznanjima koja nam je pokazala sa unukama Nelom i Nevenom. U poslu joj pomaže i snaha Olivera.

– Ranije sam se bavila povrtarstvom, proizvodila sam karfiol, kupus, šargarepu, ali su me nagovorili da zasadim jagodu i već na početku sam oduševljena. Nisam znala ništa o jagodi, ali me je Kristijan naučio kako se sadi. Nabrali smo 4.700 kilograma koje smo prodali hladnjači po cenama od 110 do 170 dinara i još oko 200 gajbica koje smo pojeli i podelili rođacima i prijateljima. Odlučili smo se za „aziju“ koja je odličan prinos već u prvoj godini. Mesec dana smo brali svakodnevno i savetovala bih svima da sade jagodu, jer se isplati, ali da to rade kvalitetno, poručuje novopečena jagodarka.

– Razjedinjeni proizvođači će mnogo teže opstati na tržištu. Bio sam u Holandiji i video njihova iskustva: trećina proizvođača ima neko iskustvo, druga trećina ide na trening da uči ekonomiju, a samo jedna trećina nije edukovana. One dve trećine uvek će doneti odluku o svom kapitalu i svojoj kooperativi. I mi treba da se okrenemo kooperativi, da mladu generaciju učimo kooperativi, da joj stvorimo uslove da se udružujemo na savremen način. Mnogi rasadnici u Holandiji, rashladni uređaji, hladnjače, berze nalaze se u vlasništvu samih proizvođača, predočava nam strana iskustva Ninoslav Miljković.

Inače, zasad jagoda traje dve godine, a posle mora da se obnavlja. U prvoj godini rod je nešto skromniji u odnosu na drugu, ali pri dobroj ceni, vrati sav uložen novac, a druga godina donosi zaradu koju jagodari uglavnom koriste za proširenje proizvodnje. Donese rod i u trećoj godini, ali su jagode sitne, slabijeg kvaliteta i nisu za izvoz. Rusi koji kupuju konzumne jagode sa ovog područja uzimaju samo krupne i zdrave plodove. Zbog toga, oni koji računaju na dobar rod, kvalitet i zaradu, moraju nakon dve sezone da formiraju nove zasade.