У Улици краљице Катарине, на Бановом брду, тачно 50 година послује самостална алатница за производњу и одржавање млинова који се данас углавном користе у месарама, самоуслугама, ресторанима, а раније и у многобројним малим пржионицама кафе

Нема тог мераклије, правог љубитеља кафе, који ће рећи да је вакуум, инстант, „пет у један“ црни напитак који буди чула и без којег већи део овдашњег народа не може да започне радни или било какав други дан. Мирис свеже млевене кафе и њено „бежање” из џезве остало је у сећању старијих поклоника кафе, јер су некадашње бакалнице и на њиховим тезгама млинови за млевење отишли у прошлост, а тиме и у заборав.

Ко памти Љубу Кесеровића, трговца и произвођача млинова, који је још 1932. године донео у Београд први млин за млевење пржене кафе? Била је то направа америчке марке „Индијанер”, право чудо у Таковској улици, али и у целој престоници. У тој некада познатој радњи обрео се, педесетих година прошлог века и алатничар Радојица Мартиновић, вољан да помаже мајстору Кесеровићу, али и да од њега „купује” занат и отисне се у сопствене, предузетничке воде.

Радојица Мартиновић био је један од првих предузетника на територији Чукарице, где је 1959. основао, а две године касније и регистровао Самосталну занатску алатничарску радионицу Мартиновић Радојица за поправку млинова за кафу и мак. И данас на истом месту, у Улици краљице Катарине, послује ова фирма, на чијем је челу његов син Слободан, дипломирани саобраћајни инжењер.

Опширније у штампаном издању