Na engleskom jeziku postoji jedan šaljivi slogan koji se kod nas prevodi kao „Bez špekulacije – nema akumulacije“. A kako u svakoj šali ima ozbiljnosti, suština je u akumulaciji i u svemu što je za nju vezano: kako je steći, kako je podeliti, kome će najviše pripasti, kako njome upravljati, kako je zadržati, kako je umnožiti, koliko će ko od nje dobiti…
Piše: Radojka Nikolić
Tranzicija i globalizacija su nametnule, ili ponudile, nove oblike akumulacije. Ekonomska teorija i globalizacije i tranzicije sadržala je tezu da je moguće da se podigne ukupna privredna efikasnost i da se uveća broj uspešnih kompanija svake privrede. Profit dobitnika u toj novoj akumulaciji trebalo bi da bude dovoljno veliki da bi mogli da ga podele sa gubitnicima.
I kod nas ima dobitnika i gubitnika u globalističko-tranzicionoj akumulaciji. Kako na to gledaju predstavnici vlasti u Srbiji?
U intervjuu za ovaj broj Magazina Biznis, Mlađan Dinkić, ministar finansija u srpskoj vladi, kaže da su „neravnomeran regionalni razvoj i visoka nezaposlenost razlozi zbog kojih je potreban nacionalni plan i angažovanje države. Jer, ako bi se pri takvim problemima prepustilo privatnom sektoru da slobodno investira, tada investicije nikada ne bi otišle u nerazvijena područja u Srbiji, već bi bile koncentrisane na Beograd i Vojvodinu, pošto tu već postoji dobra infrastruktura. Neće država graditi fabrike, već će napraviti istu kvalitetnu infrastrukturu kao što postoji u razvijenim područjima. Sada nemaju svi jednake šanse…“
Da će Nacionalni investicioni plan doprineti privlačenju stranih investitora smatra i Budimir Kostić, predsednik Saveta stranih investitora. „Oni idu u one zemlje koje su rešile problem infrastrukture, a koliko sam ja razumeo, najveći deo sredstava iz NIP-a, od ukupno preko 1,6 milijardi evra, biće upotrebljeno upravo za puteve i železnicu, kao i za telekomunikacije. Uvek navodim primer Kine koja dobija 10 puta više investicija nego Indija, a jedini razlog jeste što je Kina shvatila da mora kao država mnogo da ulaže u infrastrukturu da bi privukla strani kapital, i to je i učinila“, kaže Kostić za Biznis.
I iskusne diplomate, kao što je gospodin Tadaši Nagai, ambasador Japana u Srbiji, smatraju da su nam neophodne investicije. „Imam utisak da ovde još ne postoji dogovor o viziji kako treba da izgleda država za deset godina. Naravno, poznajem ljude koji imaju jasnu sliku o budućnosti zemlje, ali mi se čini da još nije došlo do nacionalnog dogovora – ističe Nagai i, u šali, dodaje da objašnjenje možda ležu u tome da Srbi nikad nisu bili gladni. Kako kaže, Japanci su na svojoj koži osetili šta znači nemati, dok mu se čini da je ovde mnogo ljudi ubeđeno da ne mora puno da radi, jer će se uvek nekako izvući“, ispričao je ambasador Nagai za Biznis.
A da svi naši ljudi nisu baš ubeđeni da moraju mnogo da rade, potvrđuju i naši ljudi koji mnogo rade – u Torontu. “Pokušavali smo nekoliko puta da kupujemo proizvod iz Srbije – karamele. Kontaktirali smo neke naše proizvođače, ali je na naš mejl odgovor stigao posle šest meseci! U međuvremenu smo karamele kupili u Kanadi i poslali ih za Ameriku”, kaže Dragan Marković, koji zajedno sa Draganom Marjanovićem proizvodi “džindžerbred keks” i prilično solidno zarađuju.
Akumulacija, dakle, ima neverovatan potencijal, sve dok se njome upravlja na odgovarajući način. Sa ili bez špekulacije – stvar je izbora.
