У неком тренутку, све породичне компаније у неким земљама у којима постоје значајни порези на наслеђе суочавају се са озбиљном кризом проузрокованом порезом на наслеђе

„Све приватне компаније у земљама у транзицији пролазе кроз изазове породичних компанија. Ова књига због тога, на овим просторима, има још једну додатну вредност о којој ни аутор није промишљао. Знам да ће многе подстакнути да уоче, или наглас признају проблем који осећају – како ће ово њихово “дете” живети са његовом децом. Хоће ли његови наследници злоупотребити свог “млађег брата” да уживају у животу или ће га пустити да одрасте. Желео бих да мудрости и искуство господина Ворда помогну многим оснивачима у одлуци да данас не продају своје компаније већ да припреме и њу и своје наследнике за заједнички живот и напредак.”

Претходни цитат је део предговора Бориса Вукића, директора маркетинга и партнера у Адижес СЕЕ, за књигу Џона Ворда “Развој породичних компанија”, која је објављена у издању Адижеса Београд (adizesbg@eunet.yu). Уз сагласност издавача, Adizes Southeast Europe, Економетар објављује делове из ове књиге.

Што је пре могуће, што је више могуће, делите акције породичне компаније које поседујете будућој генерацији. Почните да поклањате акције колико год можете и што пре можете бебама, фондовима за децу која тек треба да се роде, итд. Што будете агресивнији у поклањању то ће порези на наслеђе после ваше смрти бити мањи. У неком тренутку, све породичне компаније у неким земљама у којима постоје значајни порези на наслеђе суочавају се са озбиљном кризом проузрокованом порезом на наслеђе. Најбољи и најјефтинији начин да се избегну порези на најдужи период времена јесте да се што је могуће већи део имовине, што је пре могуће, поклони наредним генерацијама. Што мање имовине будете имали на своје име и у што краћем временском периоду, мањи ће бити и порез.

Поклон од 22.000 долара

У Сједињеним Америчким Државама, где појединци могу годишње да поклањају 11.000 долара коликом год броју људи желе, ова се могућност користи да би се избегло плаћање пореза на поклон. Брачни парови често сматрају да је најбоље да преагресивно удружено поклањају по 22.000 долара годишње свакоме од своје деце. Али, још агресивније би било дати 22.000 долара годишње сваком свом детету и 22.000 долара годишње сваком свом унуку и можда нећаку.

Пошто су искористили своје изузеће и поклонили 22.000 долара у акцијама што већем броју чланова породице, многобројни успешни брачни парови – власници компанија у Сједињеним Америчким Државама – сматрају да је веома добра идеја да се поклони још више акција и да се плати порез на поклон јер је, како су они обрачунали, порез на поклон много мањи од пореза на наследство. И овај пут су свесни чињенице да акције чија вредност расте на њихово име значе много веће порезе који ће се касније плаћати.

Власник компаније, на пример, може да поклони власништво над компанијом вредном 10 милиона долара својој деци и да плати можда пет милиона долара пореза на поклон, половину онога што поклања. Ако он умре поседујући компанију која вреди 10 милиона долара и пет милиона долара готовине, онда ће такса за наследство бити око 7,5 милиона долара, половина читаве имовине. Али још много горе, ако он задржи компанију и повећа јој вредност на 50 милиона долара до тренутка своје смрти 20 година касније, порез ће бити око 25 милиона долара.

Очигледно, агресивно поклањање захтева неке компликоване рачунице и помоћ доброг пореског саветника. Оно, такође, претпоставља да су се власници компаније постарали да створе одређени иметак изван компаније, тако да су задовољили своје потребе за личном финансијском сигурношћу.

Пораст апетита

На основу сопственог искуства могу да кажем да компанија често може да издржи лоше планирање наслеђивања од стране контролног власника. Таква компанија је обично мања и има конзервативан биланс стања којим финансира дуговања за порез, а власник у чијем је поседу живео је релативно скромним животним стилом.

У наредној генерацији, међутим, вишеструки власници браћа и сестре треба одмах да се усредсреде на агресивно планирање наслеђивања. Пораст вредности компаније и пораст апетита за ликвидношћу унутар породице и потенцијално размимоилажење ставова о планирању оставштине међу браћом и сестрама стварају услове у којима ће та генерација тешко опстати без агресивног поклањања.

Укус посла

Чак и ако деца можда никада неће радити у компанији, могуће је да ће постати њени власници. А ви желите да они постану поносни и заинтересовани власници који разумеју и цене оно што су наследили. Да би се то догодило потребно је да им усадите поштовање према компанији.
То можете урадити тако што ћете им омогућити да, од најранијег детињства, осете укус посла на пажљив, позитиван и занимљив начин. Можете почети већ када напуне осам или девет година, или чак и раније, и наставити са активностима које ће пратити њихов узраст како деца буду одрастала.

Идеално би било да агресивно поклањање почне у оснивачкој генерацији која почиње да сакупља капитал и да успоставља преседан. Као и све лекције из ове књиге, што се пре почну реализовати, тим боље. Али од кључне важности је да генерација браће и сестара усвоји овај концепт.

Прва фаза

Многи припадници млађе генерације који су заинтересовани и који са великим еланом улазе у породичну компанију јесу они који су били у додиру са компанијом још од веома раног доба. За време прве фазе, деца скоро да не могу да избегну изложеност послу. Њихови родитељи су само о томе причали, а од њих се највероватније очекује да се придруже послу када буду довољно одрасли.

До друге и треће фазе, међутим, родитељи морају да учине свестан напор да би створили прилику за пословно образовање деце у раном добу. Они морају и да обуздају свој страх да је излагање деце пословању исто што и притисак на њих да баш то изаберу за своју каријеру. Ако их је претходна генерација гурнула у посао, они не желе да испирају мозак сопственој деци да направе исти избор и чине додатне напоре да би “поштедели” своју децу. Чак, можда, и штите своју децу од било каквог контакта са послом.

Неколико других фактора ступа на сцену до друге и треће фазе. Компанија је успешна и породица је богата. Подмладак треће генерације одраста у атмосфери изобиља, посећује тениске кампове, иде на часове музике и слично. До тог тренутка неки чланови породице више и не живе у граду у којем је седиште компаније. Врло вероватно да у овој фази многи од њих током одрастања дословно губе сваки контакт с послом јер нису запослени у компанији или живе у другом граду.

(Наставиће се)