Nedavno je pokrenuta javna inicijativa da se u Srbiji donese Zakon o političarima. Obrazloženje tog predloga je prilično jednostavno i lako razumljivo: „Zanimanje političara u Srbiji je vremenom evoluiralo u gotovo ekskluzivnu delatnost i kao takvo ga treba zakonom tretirati.

Piše: Zoran Luković

Poslednjih decenija mnogi u pozivu političara prepoznaju način za uvećanje svog materijalnog bogatstva. Ti isti ljudi dobijaju sve političke privilegije i postaju gotovo nedodirljivi za institucije sistema koje ih štite u ime demokratije.”

Zakon bi morao, prema mišljenju nosilaca ideje, obavezno da propiše lekarske preglede za sadašnje i buduće političare „radi ustanovljenja psihičke i fizičke osposobljenosti”, a svi oni bi obavezno bili podvrgnuti prolasku „kroz detektor laži”. Na kraju, lošu percepciju o ljudima politike, upotpunjuju dva predviđena kaznena stava: prvi propisuje „zabranu političkog delovanja za one političare koji su obmanjivali javnost” a drugi da „kazne za političare treba da budu minimum pet puta veće nego za obične građane”. Naravno, sve ovo bi bila realnost ako zakon iza koga stoji grupa građana dobije podršku, prođe predviđenu proceduru usvajanja i stupi na snagu.

Zanimljivo, nema spora. Ipak, nedoumicu i mentalnu bljutavost izaziva činjenica da se na kraju tog „pisma o namerama” decidno kaže da pokretači ideje imaju nameru „da osnuju političku stranku”. Posle obnarodovanja te nakane koja je precizno formulisana kao cilj, biće da je predlog zakona samo sredstvo, cela zamisao poprima obrise besmislenosti. Ili je doživljaj o odsustvu smisla pogrešan. Možda su predlagači samo oporo realni pa traže brz i efikasan način za ostvarenje interesa, svesni činjenice da danas i ovde političari imaju najveću moć i da njihova egzistencija daleko nadilazi prosečan standard u ovoj našoj zemlji. U svakom slučaju, bez obzira na ovaj predlog, povoda i razloga za oštriju kontrolu političara ima više nego dovoljno.

Opširnije u štampanom izdanju