U istraživanju koje je svojevremeno radio sociolog Srećko Mihajlović, na pitanje šta u praksi najviše utiče na izbor čelnih ljudi u opštinama, javnim preduzećima i ustanovama na nivou lokalne vlasti, neprikosnoveni i odlučujući uticaj stranačke pripadnosti i koalicionih dogovora, navelo je čak 73 odsto opštinskih čelnika, 78 procenata upravljača javnim preduzećima i 82 odsto rukovodećih ljudi iz društvenih delatnosti.

Piše: Zoran Luković

Da li rezultat analize i istraživanja predstavlja iznenađenje? Ne naravno, svi mi to znamo, a dobijeni pokazatelji su samo potvrda percepcije javnosti o tome da živimo u partokratskoj državi.

Ono što slutimo ali ne znamo tako precizno, odnosi se na ekonomski aspekt partijske svemoći i kadrovanja. Do sada, na žalost, nijedan ozbiljan ekonomski autoritet nije pouzdanije izračunao koliko nas košta kao društvo i državu činjenica da se lideri i stranke pitaju za sve i odlučuju o svemu. U stvari, naše moćne stranke su svakodnevicu življenja pretvorile u rialiti šou i one liče na velikog brata koji sve vidi, sve o svakome zna, a njemu niko ništa ne može.

Tu snagu i moć očigledno vidi i priznaje predsednik Srbije i najjače partije kada na javnom obeležavanju slave na kojoj prisustvuju premijer i ministri, tako da se ne zna da li je slava državna ili stranačka, kaže da DS „mora da preuzme odgovornost i rizik za promene i da u tome prednjači, da je misija DS modernizacija srpskog društva, izgradnja ravnomernog društva, otvaranje zemlje ka EU i razvoj socijalno pravednog društva, podizanje efikasnosti, razvoj infrastrukture, dovođenje novih tehnologija, borba protiv kriminala i korupcije. Politika koja odustane od prosvetiteljstva nema nikakvu funkciju, a DS insistira na politici koja ne sme biti izvan života, već u njegovoj funkciji.“

Opširnije u štampanom izdanju