Edison, jedan od najvećih svetskih pronalazača i naučnika, bio je „beskućnik”, radio je u telefonskoj centrali, sa bezbroj promašaja pre nego što je bio nateran, konačno, da otkrije genija koji je spavao u njegovom mozgu

Svet se više ne podsmeva sanjarima i ne naziva ih nepraktičnima. Ako mislite da se podruguje, otiđite do Tenesija, bićete svedok načina na koji je Predsednik sanjar zauzdao i iskoristio veliku moć vode u Americi. Pre desetak godina takav san bi izgledao kao ludilo.

Bili ste razočarani, poraženi za vreme depresije, osećali ste da je vaše veličanstveno srce iznutra slomljeno i da krvari. Budite ohrabreni, jer to su iskustva koja su ojačala duhovni čelik od kojeg ste sastavljeni – i ona predstavljaju nezamenjive vrednosti.

Setite se, takođe, da svi koji su uspeli u životu nemaju dobar start, prolaze kroz mnoge „da vam slome srce” – teškoće pre nego što „stignu”. Prekretnica u njihovim životima obično dođe u momentu neke krize, kroz koju su uspeli da upoznaju svoju “drugu stranu”.

Džon Banjan napisao je „Hodočasnički progres”, koji predstavlja jedno od najfinijih dela engleske književnosti, pošto je bio bačen u tamnicu i žestoko kažnjen, zbog svojih pogleda na predmet religije.

O. Henri otkrio je usnulog genija koji je dremao u njegovom umu, pošto se susreo sa velikom nesrećom, i osudom na zatvor, u Kolumbu, Ohajo. Bio je nateran, kroz nedaću, da otkrije svoju „drugu stranu” i zato što je koristio svoju maštu, otkrio je da je veliki autor, a ne nesrećni kriminalac i otpadnik.

Proizvod tragedije

Čudni su načini i putevi života, i još čudniji putevi infinitne inteligencije, kroz koju su ljudi ponekad prinuđeni da prođu svakojaka kažnjavanja pre nego što otkriju sopstvene mozgove, i sopstveni kapacitet za stvaranja korisnih ideja kroz maštu.

Edison, jedan od najvećih svetskih pronalazača i naučnika, bio je „beskućnik”, radio je u telefonskoj centrali, sa bezbroj promašaja pre nego što je bio nateran, konačno, da otkrije genija koji je spavao u njegovom mozgu.

Čarls Dikens, počeo je lepeći nalepnice na šerpe. Njegova tragična prva ljubav došla je do najvećih dubina njegove duše i pretvorila ga u jednog od najvećih autora sveta.

Knji­gu Na­po­le­o­na Hi­la “Mi­sli i bo­ga­ti se” ne­dav­no je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća “Fi­dia” iz Čač­ka. Osni­vač ove no­ve iz­da­vač­ke ku­će, ko­ja se pro­fi­li­sa­la za re­mek-de­la bi­znis li­te­ra­tu­re, je­ste Na­ta­ša Draš­ko­vić, kon­sul­tant za me­nadž­ment, sa bo­ga­tim dvo­de­ce­nij­skim is­ku­stvom u in­ter­na­ci­o­nal­nom kon­sal­tin­gu. Pr­va knji­ga iz ove edi­ci­je je­ste “Mi­sli i bo­ga­ti se”, kla­sič­no šti­vo mo­ti­va­ci­o­ne pri­ro­de i prak­tič­ni pri­ruč­nik. To je knji­ga o ume­ću ži­vlje­nja, ko­ja ohra­bru­je, ko­ja je pri­sna, pu­na du­ha, uz sja­jan smi­sao za hu­mor.
Knji­gu “Mi­sli i bo­ga­ti se” na­pi­sao je no­vin­ski re­por­ter Na­po­leon Hil ta­ko što je 1908. go­di­ne do­šao da in­ter­vju­i­še En­dr­jua Kar­ne­gi­ja, ta­da naj­bo­ga­ti­jeg čo­ve­ka na sve­tu. Kar­ne­gi je bio to­li­ko im­pre­si­o­ni­ran mla­dim re­por­te­rom da ga je ube­dio da is­tra­ži i or­ga­ni­zu­je pr­vu svet­sku fi­lo­zo­fi­ju lič­nog uspe­ha, ta­ko što će in­ter­vju­i­sa­ti 500 mi­li­o­ne­ra Ame­ri­ke i is­tra­ži­ti šta je za­jed­nič­ko nji­ho­vom uspe­hu. Pro­je­kat je tra­jao vi­še od 20 go­di­na. Na­po­leon Hil je u tom pro­ce­su po­stao Kar­ne­gi­jev sa­vet­nik, kao što je bio i sa­vet­nik dva ame­rič­ka pred­sed­ni­ka.
Ta­ko su se u knji­zi “Mi­sli i bo­ga­ti se” (www.mi­sli­i­bo­ga­ti­se.com) naš­li mno­gi de­ta­lji ko­ji ob­jaš­nja­va­ju si­stem ra­da po­mo­ću ko­jeg je ame­rič­ka na­ci­ja, ko­ja je bi­la na ko­le­ni­ma, u be­di i stra­hu, po­sta­la naj­ve­ća eko­nom­ska si­la sve­ta. Si­stem je isti i još uvek funk­ci­o­ni­še.
Uz sa­gla­snost iz­da­va­ča (“Fi­dia” Ča­čak, te­le­fon 032 320 460), Ma­ga­zin Bi­znis pre­no­si de­lo­ve iz ove za­ni­mlji­ve knji­ge. 

Ta tragedija, proizvela je, prvo, „Dejvida Koperfilda”, pa niz ostalih dela koja su stvorila bogatiji i bolji svet za sve koji su čitali njegove knjige. Razočaranja u ljubavnim vezama, obično imaju efekat da propiju čoveka, i ženu dovedu do propasti: zato, što većina ljudi nikada nije naučila umetnost pretvaranja najsnažnijih emocija u snove konstruktivne prirode.

Helen Keler je ogluvela, onemela i oslepela ubrzo posle rođenja. Uprkos svojoj velikoj nesreći, ona je neizbrisivo upisala svoje ime u stranice istorije velikana. Njen čitav život koristio je kao evidencija da niko nikada nije poražen, dok poraz ne prihvati kao stvarnost.

Robert Barns bio je nepismen seoski dečko, prokleto sirot, i odrastao u najveću pijanicu. Svet je postao bolje mesto zato što je on živeo, zato što je uneo prelepe misli u poeziju, i tako iščupao trnje i umesto njega posadio ružu.

Buker T. Vašington bio je rođen kao rob, hendikepiran svojom rasom i bojom kože. Zato što je bio tolerantan, i uvek otvorenog uma, za sve teme bio je sanjar, ostavio je zauvek uticaj na čitavu rasu.

Betoven je bio gluv, Milton slep, ali njihova imena će trajati dok postoji vreme, zato što su sanjali i preveli svoje snove u organizovanu misao.

Pre nego što krenemo na sledeće poglavlje, potpalite u svom umu vatru nade, vere, hrabrosti i tolerancije. Ako imate ova stanja uma, i radno znanje opisanih principa, sve drugo što vam treba doći će do vas, kada ste spremni za to. Niko nije spreman za nešto, dok ne veruje da to može da stekne. Stanje uma mora biti vera, a ne samo nada ili priželjkivanje.

Otvorenost uma je esencijalna za veru. Zatvorenost uma ne ispiriše veru, hrabrost verovanje.

Zapamtite da nije potrebno više napora da se cilja visoko u životu, da se zahteva bogatstvo i prosperitet, nego što je potrebno da se prihvati mizerija i siromaštvo.

Igra sudbine

Kao prigodan vrhunac ovom poglavlju, ja želim da predstavim jednu od najneobičnijih osoba koje sam ikada znao. Video sam ga prvo, pre dvadeset četiri godine, nekoliko minuta pošto se rodio. Stigao je u svet bez fizičkog znaka ušiju, i doktor je priznao, kada je davao svoje mišljenje, da je dete možda gluvo i nemo za ceo život.

Prkosio sam mišljenju doktora. Imao sam pravo na to, jer detetov otac sam bio ja. Ja sam takođe, zaključio, i dao svoje mišljenje, naravno u sebi, u dubini svog srca. Odlučio sam da će moje dete da čuje i govori. Priroda mi može poslati dete koje nema uši, ali priroda me ne može primorati da prihvatim stvarnost koju mi nudi.

U sopstvenoj glavi ja sam znao da će moj sin da čuje i govori. Kako? Bio sam siguran da mora da postoji način, i znao sam da ću ga naći. Mislio sam o rečima besmrtnog Emersona: “Čitav poredak stvari je da nas uči veri. Treba samo da prihvatimo. Postoji zvezda vodilja za svakog od nas, i ako samo pažljivo osluškujemo, čućemo pravu reč”.

Prava reč? Želja! Više nego bilo šta drugo, ja sam želeo da moj sin ne bude gluvonem. Od te želje nikada nisam odustajao ni za sekundu.

Pre mnogo godina sam napisao: „Naša jedina ograničenja su ona koja sami sebi odredimo u svojoj glavi.” Prvi put u životu sam posumnjao da je to istina. Ležao sam u krevetu, ispred mene je bilo novorođeno detence bez prirodnog aparata za slušanje. Čak i da može da čuje i govori, očigledno je bilo obeleženo za ceo život? Zasigurno, ovo je limitacija koju ovo dete nije postavilo u svojoj glavi.

Šta da radim? Nekako ću pronaći načina da u detetov um presadim svoju goruću želju, za načinima i sredstvima prenošenja zvuka do mozga bez pomoći ušiju. Čim dečak bude dovoljno star da može da sarađuje, napuniću mu glavu gorućom željom za sluh, tako da će je priroda svojim metodama pretvoriti u fizičku stvarnost.

Sve se ovo dešavalo u mojoj glavi, ali nikom nisam govorio o tome. Svaki dan sam se iznova zaklinjao sebi da neću prihvatiti gluvonemost.

Prve reakcije

Kako je rastao, i počeo da opaža stvari oko sebe, primetili smo da ima mali stepen sluha. Kada je stigao u doba u kome deca obično počinju da govore, nije pokušavao da govori, ali smo po njegovim reakcijama mogli da primetimo da neke zvukove može, pomalo, da čuje. To je bilo sve što sam hteo da znam! Bio sam ubeđen da ako može da čuje bar malo, onda može da poveća intenzitet sluha. Onda se desilo nešto što mi je dalo nadu. Došlo je iz sasvim neočekivanog izvora.

Kupili smo gramofon. Kada je dete čulo muziku prvi put, oduševilo se i potpuno prisvojilo aparat. Uskoro je on pokazivao naklonost prema nekim pločama, među njima: “Daleko je do Tiperija”. Jednom je puštao taj komad, ponovo, pa ponovo, pa ponovo, skoro dva sata, stojeći ispred gramofona, sa zubićima naslonjenim na kutiju. Važnost ove navike koju je sam formirao, nije nam bila jasna, do mnogo godina kasnije, kada je postala poznata mogućnost da kosti mogu da provode zvuk.

Uskoro, pošto je prisvojio gramofon, otkrio sam da može da me čuje jasno kada svojim usnama dodirujem vrh njegove glave ili potiljak. Ova otkrića su mi dala neophodan medijum kroz koji sam počeo da prevodim u realnost svoju goruću želju da pomognem svom sinu da razvija sluh i govor. U to vreme on je već pokušavao da izgovori po koju reč. Sve je to izgledalo daleko od ohrabrujućeg, ali želja poduprta verom ne zna za reč: nemoguće.

Pošto sam ustanovio da može jasno da mi čuje glas, odmah sam počeo da prenosim u njegov um želju da čuje i govori, i uskoro sam otkrio da uživa u pričama pred spavanje, pa sam krenuo da pravim priče dizajnirane da mu pomognu da razviju u njemu samostalnost, maštu, jaku želju da čuje i da bude normalan.

Želja i vera

Postojala je jedna posebna priča, koju sam naglašavao tako što sam joj davao dramatične nijanse svaki put kad sam je pričao. Bila je skrojena da usadi u njegov um misao i da njegov hendikep nije nešto što će da mu odmaže, već pomaže u životu i bude mu od velike koristi.

Uprkos činjenici da je svaka filozofija koju sam izučavao jasno upućivala na to da svaka teškoća donosi sa sobom seme jednake prednosti, moram da priznam da nisam imao pojma, niti jednu jedinu ideju kako će ova teškoća ikada moći da postane prednost. Ipak, nastavio sam sa upražnjavanjem ubacivanja ove filozofije u priče pred spavanje, nadajući se da će vremenom on pronaći neki plan gde će ovaj hendikep moći da posluži svojoj nameni.

Razum mi je jasno govorio da ne postoji adekvatna kompenzacija za nedostatak ušiju i prirodne aparature za sluh. Želja, uz pomoć vere, gurala je razum u stranu i inspirisala me da nastavim. Kada ja analiziram to iskustvo unazad, sada mogu da vidim da je poverenje koje je moj sin imao u mene, zaslužno za neverovatne rezultate. On nije sumnjao u ono što mu ja govorim. Prodao sam mu ideju da on ima posebnu prednost u odnosu na njegovog starijeg brata, i da će ta prednost da se manifestuje na mnoge načine. Na primer, učitelji u školi će da primete da on nema uši, i zbog toga će mu pridati posebnu pažnju i tretirati ga sa više ljubaznosti. Uvek su ga tako dobro tretirali. Njegova majka se potrudila za to, redovno obilazeći nastavnike i dogovarala se sa njima da detetu daju neophodnu ekstra pažnju. Takođe sam mu prodao ideju da, kada bude porastao dovoljno da može da prodaje novine (njegov stariji brat je već postao trgovac novina), imaće prednost nad bratom, jer će ga ljudi plaćati više zato što mogu da vide da je on bistar, vredan dečak, bez obzira na činjenicu što nema uši.

(Nastaviće se)